Институт за истраживање српских страдања у XX веку

23. 05. 2023 | Вечерње новости

ПОНОВО, Вашингтон гура у рат у свом сопственом интересу. Да би се оправдала та западњачка офанзива, провокација као тај масакр на пијаци Маркале у Титовој улици била је неопходна.

Врло је вероватно да су америчке тајне службе помогле Изетбеговићевим полицијским службама да је припреме. У толикој мери да је један високи амерички функционер изјавио пре масакра: „Ми то не кажемо отворено, али не верујемо да ће мировни план функционисати“. Тако охрабрен, шеф муслиманске војске изјављује: „Имамо само један могући пут: да наставимо са борбама“. А председник Изетбеговић тражи прекид мировних разговора.

НАТО се жестоко бори. Дописник „Гардијана“ у Загребу извештава: „Неки међу западним савезницима мисле да су Срби у томе доста учинили. Сада знамо да је генерал Бернар Жанвије био спреман да прихвати понуду генерала Ратка Младића. Његови надређени у НАТО врло брзо су га увели у ред.“

Међутим, 5. септембра 1995. постигнут је начелни договор на преговорима у Женеви. Срби, Хрвати и муслимани сложили су се о подели Босне „49:51“. Али, истога дана НАТО одсечно изјављује да та бомбардовања немају никакве везе са преговорима и наставља са њима још жешће! Не гађа више само војне циљеве, него и мостове и путеве, свугде на српској територији. Деветог, једна ракета експлодира недалеко од једне болнице. Десеторо мртвих. Да су ту гранату испалили Срби, био би то „доказ њиховог варварства“. Али, граната је америчка, дакле, „грешка због које жале“.

Десетог септембра, Ратко Младић и Бернар Жанвије закључују нови споразум, задовољавајући по њиховим сопственим речима. Али Сједињене Државе лансирају, са носача авиона „УСС Нормандија“, тринаест ракета „Томахавк“. Нови модел. Америчким продавцима оружја стало је да рекламирају своје производе, а војни руководиоци хоће да испробају своје капацитете на терену. Ништа не вреди као добра практична вежба. Исто тако, да би се упутило упозорење народима на Истоку, потребна је демонстрација силе. Биће 3.200 „испаљивања“ у петнаест дана.

САД су на Босну лансирале 13 ракета томахавк са носача авиона „Нормандија“

НАРАВНО муслиманске снаге то користе да би прешле у офанзиву, чак иако је Запад обећао да оне то неће учинити. Двеста педесет хиљада избеглица опет је бачено на путеве и окупиће се око Бањалуке. ОУН окарактерисала је ситуацију као халуцинантну. Током читавог месеца септембра, хрватске и муслиманске снаге користе америчку помоћ како би напредовале и заузимају 60% територије Босне. Много више него пре рата. До последњег тренутка, муслимански руководиоци одлагаће прекид ватре, како би њихове трупе могле да заузму још нових градова.

За то време, НАТО припрема своје планове за окупацију Босне „како би применили мировне споразуме“. Предвиђена је америчка управа, али Руси одбијају да у томе учествују и позивају радије на заједничко управљање. Вили Клас признаје како „Москва још увек НАТО сматра непријатељем, као за време Хладног рата“.

Истина је да Вашингтон тражи сву власт, како то објашњава „Соар“ од 30. септембра: „Нато ће предложити УН да пошаље једног представника на терен како би надзирао мировне снаге, али без овлашћења да се меша у операције. Атлантска организација неће више да делује по систему двоструког кључа (...) Сједињене  Државе (...) желе исто тако велику слободу у оперативном деловању у целокупној зони о којој је реч.“ Циљ је постигнут: НАТО је потчинио УН својој власти.

ПРИПРЕМА се замена снага ОУН снагама НАТО. Али, из којих земаља ће доћи те трупе? Ценкање. Руски министар одбране предлаже да се пошаље двадесет хиљада руских војника. Вашингтон одлучно одбија, прихватајући на крају само две хиљаде руских војника (који ће, уосталом, бити уклопљени у америчку зону). Није баш много поред 28.000 војника које су најавиле Сједињене Државе (којима је апсолутно стало да буду најбројнији), 14.000 Британаца, 10.000 Француза, муслимана и неколико трупа из источних земаља. Немци ће моћи да пошаљу своје тек много касније. Наивно питање: зашто сва та ценкања и апотекарски прецизна мерења ако се ради само о снагама које треба да осигурају поштовање мира? Одговор који није наиван: ради се нарочито о томе да се створе утицајне сфере.

Уосталом, када Ширак и Јељцин држе заједничку конференцију за штампу, 21. септембра, француски председник користи необичан језик: „Постојаће, надам се, једна руска зона у Босни“. Ширак, заиста, жели стварање четири сектора утицаја у Босни: САД, Француска, Велика Британија, Русија (истакнимо одсуство Немачке). Читав тај речник жестоко подсећа на колонијалне поделе из прошлости. Већ су бивши председник Жискар и бивши премијер Дебре предложили да се од Босне направи „протекторат“. Као у добра стара времена колонија.

У сваком случају, САД су за себе резервисале зону Тузле. Не случајно. Југословенска војска опремила је тај аеродром за прихват борбених авиона. Са војне тачке гледишта, Тузла је много важнија од Сарајева.

ЖЕНЕВСКИ споразум Сједињене Државе представиле су као „одлучујућу етапу ка миру“. Насупрот њима, немачки министар иностраних послова противи се свакој „подели“ Босне. А немачки дневни лист „Франкфуртер алгемајне“  види у том споразуму „комад папира који је, поред тога, пун противречности“. Док у Европском парламенту немачки председник Роман Херцог указује на неспособност Европе и жали што, још једном, Сједињене Државе морају да интервенишу.

Заправо, рат у Југославији показује једну страшну истину: питање „рат или мир“ није оно што је битно великим силама као што су Сједињене Државе и Немачка. По потреби, оне изазивају рат, продужавају га или окончавају. У свему томе, битна је чињеница да се стекне или да се задржи превласт над једном облашћу. Само у том циљу Бон је отпочео рат у Југославији. Само у том циљу га је Вашингтон продужио.

Руски министар одбране је предложио да се у БиХ пошаље 20.000 руских војника. Вашингтон је одлучно одбио, прихватајући само две хиљаде.

Ко год жели да се бори за мир не може да пропусти да изведе тај суштински закључак. За систем који изнад свега ставља профит својих капиталиста, рат је само један од начина да се то постигне. Империјализам је управо то. А та лекција се примењује у читавом свету.

ОД СУШТИНСКОГ  је значаја схватити да између Сједињених Држава и Немачке у исто време постоји јединство и супарништво, а да је на крају супарништво од суштинског значаја. Како пише грчки марксистички часопис „ А-Синехија“, „када се позивамо на ’компромис’ међу бандитима, не треба заборавити да је његов карактер привремен. Ни у ком случају тај компромис не значи нестанак противречности. Нарочито ако ниједан од бандита није скрхан. Такмичење између Сједињених Држава и Немачке на Балкану наставља се, и не само на Балкану, већ се положаји узајамно измењују, а савезништва и односи снага мењају.“

АМЕРИЧКА ДОКТРИНА

ОСНОВНА документа америчких органа јасно кажу: треба спречити да Немачка и Јапан постану суперсиле способне да буду супарнице Сједињених Држава. Подсетимо се да је Пентагон писао: „Треба обесхрабрити напредне индустријске нације да искористе америчке потешкоће“, „Треба да делујемо тако да спречимо стварање ексклузивно европског система безбедности који би дестабилизовао НАТО“.