Институт за истраживање српских страдања у XX веку

Док смо на недавно прослављен велики српски празник Видовдан у манастирима и црквама, пред споменицима и на гробљима неговали успомену на далеку прошлост ми смо своје молитве наменили и жртвама готово безбројних потоњих српских страдања. Па и жртвама последњих оружаних сукоба у раздобљу 1991-1995. година на просторима претходне заједничке државе. И није се могло ни смело без тога. 

Кад је Југославија постала непожељна исто се догодило и са Србима у безмало свим њеним републикама. Наши сународници су протеривани с посла, полицијски контролисани и затварани, деца малтретирана у школама и на улици, а логори су ницали као печурке. Почело је са Словенијом, која је такође - ваљда није случајно - изабрала 1991.г. Видовдан као време своје победе над чуварима југословенске границе и тиме назначила зачетак присилне сецесије и стварања  нове властите државе. Тиме је код њих промовисан „Крвави Видовдан“. Убрзо је помама за сецесијом, и стварањем властитих држава, захватила све југословенске републике, осим Србије и Црне Горе. Распадом Југославије измењена је географска карта Европе више него после Другог светског рата. Историја континента раније није знала за државу Хрватску, БиХ, Словенију или Македонију.

Судбина српског народа у отцепљеним републикама, сада новим државама, постајала је из дана у дан све тежа и неизвеснија. За српски народ у Хрватској и Босни и Херцеговини као да су се вратило Хитлерово доба и власт НДХ. У Србију и Црну Гору свакодневно су пристизали конвоји протераних српских породица из Словеније, Хрватске, Босне и Херцеговине. А потом истим путем и мртвачки сандуци. У једном тренутку Србија је преплављена са скоро два милиона протераних грађана из бивших југословенских република. Након неколико година тај број се усталио на нешто преко шесто хиљада лица. Од тога 152.000 деце и 113.000 здравствено угрожених лица. Препуне су биле школе, вртићи, болнице.  

Много тога нам је познато, али сада, на жалост, не знамо колико је тих несрећних српских мученика, жртава рата и злочина, оружјем истераних из Хрватске и Босне и Херцеговине сахрањено у Србији и заувек остало с нама и код нас. Није ово ни први ни једини пут у ратовима, окупацијама и прогонима оптерећеном дведесетом веку да смо принуђени да своје жртве сахрањујемо далеко од завичаја, обично тамо где су се опростили од овог света: Бизерти, Крфу, Виду, Битољу, на Кајмакчалану, или у Јасеновцу, Јадовну, Пагу. Али, то су наше српске жртве, а не ни Бизерте ни Крфа ни Јасеновца ни Јадовна, већ Неготина, Куршумлије, Босанске Градишке, Госпића или Озрена у БиХ. Жртве се приписују не у месту где су страдали, већ месту из којег су протерани или кренули у рат. То значи да ни Срби који су ових деценија сахрањени у Србији нису жртве Србије, већ српског народа из бивших република, Словеније, Хрватске и Босне и Херцеговине. И њих тако треба исказати ако се некад буде правио биланс страдања у ратовима 1991-1995. година. 

Десетине хиљада гробова расутих широм Србије у којима су сахрањени часни Срби који су само зато што су одани својој нацији и својој православној вери протерани крајем 20. века из неких делова дражаве коју су почетком века сами створили. Истовремено, што такође забрињава, то је и више десетина хиљада имена часних родољуба. 

Страхујем да као и у ранијим временима већина њих буде заборављена. Имам утисак, али и сазнања, да ни једна научна, као ни једна државна установа, па ни Црква, нису чак ни уочили тај проблем. Нико у Србији не зна ни имена тих жртава, ни гробља на којима су сахрањени. На жалост, поред тога, то су гробови о којима, ако немају неког свог, што је редак случај, данас нико не брине. Време је учинило своје. Попадали су и нестали многи крстови, а с њима су загубљена имена многих покојника. Понављам, часних људи који су силом и оружјем протерани из завичаја, а сахрањени и заборављени, ипак, негде у туђини. То су српски мученици који су из године у годину већ деценијама нестајали из спискова живих, али још увек нико на то није обратио пажњу и њихова имена није унео у спискове жртава. То ваљда не очекујемо од оних који су их протерали.

Аутор овог текста у једном насељу и општини на југу Баната у Војводини покушао је да покрене тај проблем, али на срамоту свих њих, узалуд. Руководиоци општине, али и свештеник понашају се као да то није ни њихов проблем, ни њихов посао. Било би лепо и корисно кад би тај значајан и частан посао био поверен јединој афирмисаној државној установи Комесаријату за избеглице. Али и да се наслов промени у Комесаријат за протеране Србе. 

Миливоје Иванишевић