Институт за истраживање српских страдања у XX веку

Проминуо је светом наш уважени колега и саборац 

Хуманиста, књижевник и ликовни критичар, есејиста, антологичар, лексикограф, медиевалиста, историчар, персоналиста, достојевиста и православни мислилац.

 

Надахнути беседник. Борац за Истину. Мудар и частан Човек. Био је члан Научног већа Института, и наш пријатељ.

Биографи ће забележити и: Предраг Р. Драгић Кијук рођен је у Крагујевцу 1945 године, средњу школу и студије на Филолошком, Правном и Филозофском факултету похађао на Универзитету у Београду а стручна испитивања и усавршавања имао у Италији, Грчкој, Русији, Француској и Норвешкој. Повремено се бавио превођењем и писањем драмских текстова (његова радио-драма Неимар светлости, коју је и режирао, доживела је бројна издања, после праизведбе октобра 1993). Био је управник највеће Библиотеке иностране периодике на Балкану. Као истакнути културни радник члан је Удружења књижевника Србије, по позиву.

Један је од оснивача Фонда истине (Београд), Светског сабора Срба (Хајделберг), Црквено-народног сабора (Призрен), Центра за хришћанске студије (Београд), удружења интелектуалаца Српска национална свест (Ниш) и издавачке куће Evro Epistel (Ашафенбург). Члан је Српског националног одбора свесрпског конгреса (Чикаго), Управе Удружења књижевника Србије и потпредседник Одбора за одбрану слободе и права УКС, секретар Српске књижевне задруге и члан Управе СКЗ, уредник часописа Људи говоре (Торонто), био је оперативни уредник часописа Serbian Literary Magazine (1993-2001) и главни је и одговорни уредник Књижевних новина (од 2001). Био је члан Савета Универзитета Републике Српске Крајине и један од покретача нове серије часописа Хришћанска мисао (1993). Иницијатор је и један од аутора декларације на пет језика (Слово о српском језику, 1998) као и покретач и уредник библиотека Српска дијаспора и Српска породична библиотека. Члан је Академије Иво Андрић, и члан  „Међународног одбора за истину о др Радовану Караџићу“.

 

Објавио је двадесет књига студија и есеја од којих пет на страним језицима. Посебно се бавио старом српском књижевношћу (само на енглеском штампао је, 1987, провокативну и обимну студију Mediaeval and Renaissance Serbian Poetry 1200-1700 / Средњовековно и ренесансно српско песништво), модерном светском поезијом, делом Достојевског, историјом европске цивилизације, протоисторијом Срба и Словена, феноменом сеоба, аберацијама савремене политике и утицајем папске цркве на судбину српског народа.

Његова књига Кушач и искупитељ прва у српску есејистику уводи теистички метод као равноправан другима у тумачењу књижевног дела, док књига Излазак у игру (~1990) представља култни допринос европском персонализму. Зборником CATENA MUNDI (1992), у два волуминозна тома, сачинио према оцени рецензената и приказивача „духовну енциклопедију српског народа“ - а зборником Мало завештање (1999), објављеном на енглеском језику под насловом Chilandar –  The Little Legacy, извршио преиспитивање хиландарске баштине равномерно кључу православне филозофије живота. Збирку есеја Bestiarium humanum, политички дневник, објавио је 2002. године, а Атлантократија као језуитски идеал, 2005. године, као и Уметност и зло (2005). Europe versus Europe (2006), Беседе о Европи (2007) и Најезда нових варвара, са поднасловом: Америка и Европска унија против европске Србије (2007) обухватају серију политичких есеја и беседа о Србији и међународној заједници на размеђу векова. Враћајући се својој изворној вокацији објавио је збирку есеја о непријатељу, о истини и о словесности: Еристички есеји (2007), а Огледе из омилитике (2008) о стрепњи, о пакленицима, о души.

 

Сер Џон Тавенер, најпопуларнији британски композитор са репутацијом „класичног уметника“, аутор је 15-минутног дела Epistle of Love (Посланица љубави) насталог по стиховима српске средњовековне поезије, преузетим из књиге П. Р. Драгића Кијука Mediaeval and Renaissance Serbian Poetry (светска премијера изведена у Лондону 22. марта 2001, St. John Smith Square). Тавенерова композиција Посланица љубави (коју је посветио српским мученицима) изведена је у Београду у оквиру солистичког концерта Патрише Розарио, „сопрана миленијума“, 4. новембра 2002. године. За монументално дело The Veil of the Temple (Застор Храма), у извођењу четири хора, неколико оркестара и солиста а у трајању од седам часова - Џон Тавенер је, такође, користио књигу П. Р. Драгића Кијука Mediaeval and Renaissance Serbian Poetry (јун 2003).

Учвршћивањем на власти неокомунистичког режима а због бављења „српским питањем“ и деловања Фонда истине - избачен са посла 1993, после учешћа на округлим столовима Универзитета у Италији. Двехиљадите за њега нису донеле никакву промену, институционална и врата главних медија за њега су остала затворена, као и за оно за шта се борио: Истину и Правду за српски род.

Предраг Р. Драгић Кијук никада није био члан нити једне партије, не припада ниједној филозофској или књижевној школи, као што није био члан нити једне квазимистичне или езотеријске организације.

Преминуо је у Београду, на Часне Вериге св. апостала Петра, 16/29. јануара. 2012. године.

 

У искушењима која долазе, тек ћемо сагледавати величину губитка који је задесио и нас, и васколику родољубиву српску  заједницу.

 

Остајемо ускраћени за његову мудру и одмерену реч, прецизан савет, чврст став и несебичну помоћ ренесансног ерудите. Одлазак брижног и ненаметљивог, свеприсутног пажљивог борца и преданог учитеља, верујемо, даће плодове стасавањем генерације млађих, српских патриотских интелектуалаца, који су од Кијука увек могли да добију очински савет и пријатељско упућивање.

 

Поносни смо што смо имали привилегију да га познајемо и радимо са њим. Предраже, хвала за све што си нам подарио.

 

Вечнаја Памјат!