МИЛИВОЈЕ ИВАНИШЕВИЋ Бетонирана истина о нашим стратиштима |
Петак, 23 јул 2010 | ||||||
Страна 1 од 3
Интервју | Уредништво | јул 22, 2010 ат 20:59 | ПЕЧАТ
Разговорала Биљана Живковић
Директор Института за истраживања српских страдања у 20. веку, Миливоје Иванишевић за „Печат“ говори о Сребреници после 15 година, о рату у БиХ, о светским подвалама и домаћем удворништву
Већ дуги низ година истражујете српска страдања у БиХ. Када је српска голгота почела?
Све је почело на Петровдан 1992. године, после муслиманског масакра над Србима, управо у Сребреници. Од тада сам свих ратних година често боравио у тим крајевима: Скеланима, Братунцу, и околним селима, Милићима. Тамо сам био и у време ослобађања Сребренице, прецизније од 6. до 23. јула 1995, па сам и сведок многих збивања. А у сам град ушао сам са млађим сином Бошком, баш на Петровдан 1995. Од тих првих, братуначких или сребреничких дана, до средине 1995. године формирао сам веома разгранату мрежу од 97 сталних сарадника, добровољаца, образованих људи разних профила, који су приљежно евидентирали збивања у срединама у којима су боравили, или из оних са којих су протерани. Захваљујући њима данас располажемо најкомплетнијим подацима о обиму и карактеру српских страдања у БиХ током прошлог рата. На жалост, многи од њих ни данас не желе да им објавимо имена. Тих првих дана 1992. године обратио сам се и добио стручну помоћ од јеврејске општине у Београду. Захваљујући њима направио сам инструменте неопходне за овај посао. Једина жеља била ми је да се не понови (као свих година после Другог светског рата у којем су и многи моји страдали) срамотно лицитирање колико је Срба убијено у појединим општинама или логорима, и ко је то починио. Данас, не само да је скоро све евидентирано, већ је у доброј мери и публиковано. То су документационе свеске са именима српских жртава појединих општина и региона БиХ (Бирач, Херцеговина, горње Подриње, Сарајево). На тај начин извршена је и провера података којима располажемо. Сада можемо мирне душе да објавимо књигу мртвих Срба, без обзира на чијој су страни страдали у БиХ током рата 1992-1995. У тим пословима изостала је, осим моралне, државна подршка, и власти са Пала или Бања Луке, али и власти у Београда. Изостала је и подршка многих виђенијих политичара који су овом послу увек претпостављали свој страначки интерес. Неистине које се односе на ратна дешавања у БиХ и сада су предмет бројних, сталних пропагандних манипулација. Управо су оне и створиле лажну слику о тешком положају муслимана и њихове војске. Што је карактеристично за БиХ, подједнако је присутно и када се анализирају поједини делови који су се нашли под муслиманском војном или цивилном влашћу ове бивше југословенске републике: Сарајево, Сребреница, Горажде… Две доминантне тезе кроз које се демонстрирају те обмане јесу недостатак оружја и недостатак хране, односно тежак финансијски и економски положај оног дела БиХ државе који се налазио под влашћу тадашњег председништва на челу са Алијом Изетбеговићем. Колико је оружја остало муслиманима изнео је 14. јула 1992. године у свом експозеу пред Народном скупштином председник Југославије Добрица Ћосић. Само да подсетим на део тог експозеа. „Хрватско-муслиманској коалицији остао је 231 тенк, 300 топова разних калибара, 27 вишецевних бацача ракета, око 5.000 минобацача већег калибра, 100.000 аутоматских и полуаутоматских пушака, 100.000 пушака М-48, 5.000 снајперских пушака и 15.000 пушкомитраљеза и митраљеза и веће количине пешадијске и артиљеријске муниције.“ Поред тога, муслиманима је остало и свих једанаест фабрика оружја и муниције. Они су преузели оружје из магацина резервног састава милиције и ТО, а Срби су, неретко, морали да отимају од ЈНА. Од првих месеци рата муслимани су снабдевани, углавном тајно, од НАТО и исламских држава. Они ни сами не знају шта им је све стигло. Истина, оно што је ишло бродовима и друмовима преко Хрватске „опорезовано“ је од те државе. Данас, док траје суђење Радовану Караџићу, на захтев одбране, ниједна држава не сме да се огласи шта је и колико дотурила муслиманима док је трајала забрана наоружавања сукобљених страна. Једино је сигурно да Срби никада ни од кога нису ништа добили. Исти је случај и са храном и осталим животним потрепштинама. У БиХ наши сународници истерани су из око 2.000 насеља у којима су живели по попису 1991. Сва њихова имовина: храна, обрадиво земљиште, сточни фонд, пољопривредни и енергетски ресурси остали су муслиманским и хрватским хордама. Па и поред тога њима је стизала помоћ са свих страна. Те количине износе више стотина хиљада тона. Сребреници је, на пример, само авионима у акцији „падобран“ за шест месеци испоручено 1.900 тона хране, хигијенских артикала, медицинске опреме и лекова. Поред тога друмовима су, бар једном месечно, стизали конвоји са стотинама тона најразноврсније робе. Изетбеговић је једном приликом изјавио да су током рата добили на разне начине преко десет милијарди долара. И Срби су добили хуманитарну помоћ, али у пропорцији 100 тона муслиманима, једна тона Србима, а можда и мање. Да у Поточарима нису сахрањене сребреничке жртве доказ је запис који су поставили муслимани на спомен камену, код самог улаза, где је наведено да је реч о муслиманима из 13 општина (Власеница, Зворник, Сребреница, Братунац, Сарајево...) |
< Претходни | Следећи > |
---|