| Гордон Бардош: Вашингтон је саботирао мир у БиХ |
|
|
| Понедељак, 21 новембар 2022 | |
|
Политика | 21.11.2022 | Бранко Микашиновић
Србија нема никакве везе са ратом у Украјини и потпуно је ирелевантна у погледу решавања украјинске трагедије, а велики део политике Вашингтона и Брисела према Србији сада зависи од тога колико ће Београд прилагодити своју политику у погледу руско-украјинског конфликта
САД немају никакве значајне интересе у југоисточној Европи. Ниједна од земаља тог региона не поседује нуклеарно оружје, ниједна не представља опасност за САД, ниједна нема налазишта нафте, а таласи балканских избеглица неће јурнути према америчким границама. Тај регион је такође безначајан за америчку економију. Трговина САД 2020. године са свим земљама западног Балкана, Албанијом, Босном и Херцеговином, Хрватском, Косовом, Црном Гором, Северном Македонијом и Србијом представља мање од десетине једног процента целокупне америчке спољне трговине. Узимајући све то у обзир, ниједан амерички политичар последњих седамдесет година није сматрао да Сједињене Државе имају виталне интересе у југоисточној Европи”, каже у разговору за „Политику” Гордон Бардош, председник фирме „Ситрекон”, која се бави политичким анализама југоисточне Европе и некадашњи потпредседник Харимановог института при Универзитету Колумбија у Њујорку.
Он подсећа да је још Џорџ Кенен, амерички амбасадор у Београду шездесетих година, рекао да регион не припада важним областима за САД, да такође Збигњев Бжежински није сматрао Балкан регионом на који би САД требало да се фокусирају.
„Хенри Кисинџер никада није сматрао да би амерички дугорочни интереси у региону били угрожени на било који начин. Брент Скроукрофт, који је био саветник за националну безбедност двојици америчких председника (и војни аташе док је Кенен био амбасадор у Београду), рекао је једном приликом да нико у администрацији председника Џорџа Буша старијег (што укључује тако утицајне спољнополитичке актере као што су Џејмс Бекер, Дик Чејни, Колин Пауел и Лоренс Иглбергер) није могао да нађе било какве разлоге за заштиту америчких виталних интереса у бившој Југославији.
Међутим, маја 1993. тадашњи председник Бил Клинтон изјавио је да Сједињене Америчке Државе имају „фундаментални интерес” у Босни…
Тачно, али само месец дана касније Клинтонов државни секретар Ворен Кристофер негирао је свог председника изјавом да у Босни „нема наших виталних интереса”. Сада је у ствари тешко наћи било какав извештај који помиње Балкан. Бајденова администрација је недавно објавила нови извештај – Стратегију националне безбедности. Ниједна држава југоисточне Европе није била поменута у извештају од 48 страница. Слично томе, исто се може рећи и за извештај Годишња процена обавештајне заједнице о опасностима са којима се суочавају САД, где опет ниједна земља југоисточне Европе није била поменута. Чак ни сам председник Џо Бајден, који се сматра човеком са значајним балканским искуством, није ни поменуо Балкан у свом есеју објављеном 2020. у часопису „Спољни послови”, у коме је изнео своју визију aмеричке спољне политике после Трампа. Било би фер рећи да архитекте америчке спољне политике имају само незнатан интерес и проводе врло мало времена када је реч о питањима у вези са југоисточном Европом.
У једном тренутку на западном Балкану је постојала ситуација која је представљала стварну опасност за виталне и безбедносне интересе САД?
Због интелектуалне и идеолошке конфузије карактеристичне за приступ Вашингтона Балкану, национални безбедносни естаблишмент у потпуности је промашио да предочи опасност за САД која се развијала у југоисточном делу Европе. Током деведесетих Вашингтон је уложио огромне политичке, дипломатске, обавештајне и војне напоре и ресурсе на Балкану. Упркос томе, амерички безбедносни апарат није схватио да се велики део активности Ал Каиде одвијао у Босни.
Изетбеговићев режим је 1993. године, када је велики број припадника Ал Каиде већ оперисао у Босни, дао Осами бин Ладену босанско-херцеговачки пасош. Велики број Ал Каидиних чланова, нападача на Светски трговински центар, борили су се у босанском џихаду. Шесторо чланова завере да се бомбардује амерички брод „Кол” у луци Аден, октобра 2000. такође су се борили у Босни. Напад на америчку амбасаду у Африци 1998. године организовао је Мехмед Мамдоух Салим, који је провео низ недеља у Босни уочи тог напада. Многи од тих људи су били активни у Босни, док су на десетине хиљада америчких војника и цивилног особља били присутни у тој земљи.
Можда је најзначајнији догађај повезан са обавештајном операцијом раних деведесетих, када су САД у ствари помогле да се многи милитантни исламисти инфилтрирају на балканско подручје из централне Азије и са Блиског истока, који су касније вршили нападе на бројне америчке циљеве широм света. У потоњем индиректном признању о величини обавештајног промашаја, Ричард Кларк, бивши национални координатор за контратероризам у администрацијама Клинтона и Буша, рекао је: „Оно што се догодило у Босни био је оперативни приручник мрежи људи Бин Ладена, али ми то нисмо препознали у то време... Мада западне обавештајне агенције никада нису окарактерисале муџахединске активности као џихад Ал Каиде у Босни, сада је јасно да је то управо било тако.”
Ако је тачно што тврдите да САД немају интерес за западни Балкан, шта онда утиче на формулисање америчке политике према Балкану?
Протеклих 75 година политика Вашингтона према Балкану може се представити као међународне шаховске партије вишег нивоа, које су резултат спољнополитичких проблема и приоритета Вашингтона. Ти изазови се могу ставити у четири категорије. Прво, да се спречи Совјетски Савез (Русија) да оствари значајан утицај на западном Балкану, друго, да се прошири НАТО, треће, настојање да се постигну пропагандни циљеви у односу на муслимански свет и четврто – да се задовоље лобистичке фирме у САД.
Чак и данас можемо да видимо колико се односи са Русијом преламају и на размишљања Вашингтона у погледу Србије и западног Балкана. Србија, на пример, нема никакве везе са ратом у Украјини и потпуно је ирелевантна у погледу решавања украјинске трагедије, а велики део политике Вашингтона и Брисела према Србији сада зависи од тога колико ће Београд прилагодити своју политику у погледу руско-украјинског конфликта.
А шта можете да кажете у погледу НАТО-а?
Током протеклих 30 година на приступ Вашингтона Балкану значајно је утицала потреба да се оправда континуирано постојање НАТО-а, који је примарни инструмент путем кога САД спроводе моћ и утицај у Европи.
Иронично је то што је до ратова у бившој Југославији дошло баш у тренутку када се постављало питање, раних деведесетих, која је сврха НАТО-а, посебно после дезинтеграције Варшавског пакта. Међутим, тадашње насиље и сукоби у југоисточној Европи обезбедили су НАТО-у нову институциализовану мисију и смисао постојања. Уместо да штити Западну Европу од Совјетског Савеза, сада је НАТО постао потребан као полицајац етничких конфликата на периферији Европе.
Потоњих година, улазак малих и војно безначајних балканских држава у НАТО, показао се, барем у очима неких људи, као континуирана релевантност и виталност алијансе. С друге стране, постоји легитимна тврдња да присуство НАТО-а у југоисточном делу Европе може да обезбеди стабилизујући утицај у региону. Грчка и Турска су могле да зарате неколико пута током протеклих деценија да нису биле интегрисане у НАТО. Оно што је проблематично у погледу уласка у НАТО је да је Вашингтон прихватио неке од најкорумпиранијих политичких снага на Балкану само зато што су биле спремне да приступе НАТО-у. To је причинило дуготрајну и непроцењиву штету стварању одрживих демократија.
И ако није имала интереса, како кажете, Америка је и те како присутна на овим просторима…
Политика Вашингтона према Балкану није имала за циљ да се помогне том региону, већ је било реч о „шаховским играма” које су имале за циљ проширење НАТО-а и потребу да се задржи амерички утицај у Европи.
На америчку политику према југоисточној Европи, барем од периода администрације Била Клинтона, утицала је и жеља да се постигне пропагандни погодак у исламском свету подршком наводној „муслиманској ствари” на западном Балкану.
Председник Клинтон је, на пример, рекао да ће подршка Изетбеговићевом режиму демонстрирати муслиманима широм света да се САД брину за њих, поштују ислам, уз одбацивање тероризма и прихватање мира и помирења. Исти начин размишљања је коришћен да се оправда америчка политика према Косову. Тадашњи сенатор Џо Бајден је рекао да би подршка Вашингтона Косову „пружила преко потребан пример успешног америчко-муслиманског партнерства”. Наде Вашингтона у том погледу су се изјаловиле, кao што то и показују анкете јавног мњења широм муслиманског света. Без обзира на то које је клијенте Вашингтон одлучио да подржи, ипак је дошло до напада 11. септембра и других напада на америчке интересе. Већина онога што је Вашингтон (а често и европски савезници) чинио на Балкану последњих 30 година било је неуспешно. Почнимо са Вашингтонским споразумом 1994, којим је створена дисфункционална бошњачко-хрватска федерација, преговори у Рамбујеу 1999, „Априлски пакет” за БиХ, Прудски процес у БиХ 2008, Бутмирски разговори 2009, Бриселски разговори између Београда и Приштине 1999, Англо-немачка иницијатива 2014, споразум Београда и Приштине о економској нормализацији, потписан у Белој кући 2020, преговори Метју Палмера и Ангелине Ејхорст 2021. о измени изборног закона у БиХ – сви су били неуспешни. Можда би се могло рећи да је Вашингтон имао известан успех са споразумима постигнутим у Охриду и Преспи, али и ту постоје многе ствари које и ове споразуме доводе у питање.
Можда је најважније оно што би се могло рећи о Дејтонском споразуму да није толико реч о тријумфу америчке дипломатије, колико је реч о уочавању четрдесет тромесечног неуспеха америчке дипломатије, узимајући у обзир да се веома сличан споразум могао постићи 1992. и 1993, да није било саботаже и опструкција Вашингтона. Три и по године, Вашингтон је гласао или саботирао сваку прилику да или спречи рат (Лисабонски споразум 1992) или да оконча рат (Венс–Овенов план 1993, план Дејвида Овена и Торвалда Столтенберга 1993. године и план Контакт групе 1994).
Тек на лето 1995, када је Бил Клинтон уочио да рат у Босни и Херцеговини угрожава његове шансе за реизбор, Вашингтон је прихватио нужне дипломатске компромисе за окончање рата. Другим речима, ангажовање Вашингтона на Балкану није стварно имало за циљ да реши проблеме на Балкану, већ да реши америчке унутрашње и спољнополитичке изазове, као што су шансе за реизбор председника Клинтона или да Америка остави добар утисак у другим деловима света. То је било најочигледније септембра 2020, када је тадашњи председник Доналд Трамп издао саопштење да је споразум између Београда и Приштине потписан у Белој кући „велики дан за мир на Блиском истоку”. Четврто и коначно, такође је очигледно да разне америчке лобистичке фирме утичу негативно на балканску политику Вашингтона. То је посебно случај на Капитол Хилу и у разним вашингтонским тинк-тенк организацијама, где је често потпуно и срамно јасно да неки конгресмени и „експерти за балканска питања” буквално користе и читају главне тачке анализа етничких „активиста” и „лобистичких фирми”.
|
| < Претходни | Следећи > |
|---|
