Институт за истраживање српских страдања у XX веку

Почетна страна arrow Починиоци arrow Сакиб Махмуљин arrow Спасавање Махмуљина
На подручју општине Сребреница од 1992. до 1995. године убијено је или умрло, после стравичних тортура, 3287 Срба, То није коначан број. 
 
 
 
AddThis Social Bookmark Button
 

Спасавање Махмуљина Штампај Пошаљи
Среда, 19 октобар 2022
Ведрана Кулага Симић | 18.10.2022 | Глас Српске 

Од правоснажне пресуде бившем команданту такозване Армије БиХ Сакибу Махмуљину због звјерских злочина над Србима на Возући и Озрену прошло је готово пола године, а осим тога што овај пресуђени ратни злочинац није иза решетака, питање је и ко зна гдје се тачно налази.

Једна од посљедњих информација која је испливала на површину била је да је морао на лијечење у Турску и то је то што се зна. Барем што јавност зна, а све су прилике да ће тешко доћи и до нових информација јер вјештаци већ мјесецима вијећају шта је у питању. По свему судећи, не зато што је сложено, него не успијевају да на једном мјесту прикупе сву медицинску документацију како би процијенили да ли је Махмуљин стварно морао у Турску или је могао бити лијечен у БиХ. 

Вјештачење је у току, према признању самог Суда БиХ, два мјесеца. Стално се трага за додатном документацијом и “купује” вријеме за Махмуљина јер сваки болесник, поготово ако је нешто компликовано, сву своју медицинску документацију има “на броју”. У по дана и ноћи.

Али то није случај код Махмуљина који је, на опште разочарање породица страдалих, осуђен на само осам година, а на Возући и Озрену су буквално падале српске главе. Из свега се с правом може наслутити да је у питању класично бјекство од руке правде и да ће, нажалост, потрајати његов пут до мјеста на којем треба да буде према званичној, правоснажној и коначној пресуди.

Откако се сазнало за његов “пут” у Турску, нижу се сумње да је све то, да би ствар била још бесконачно гора, урађено у спрези, односно у договорима с неким из правосудних и безбједносних структура.

И то поново отвара причу о правосуђу БиХ и како се понашало према онима који су српске националности, а како према другима. Посебно Бошњацима.

Није Махмуљин једини Бошњак који након пресуде није отишао директно у затвор на одслужење изречене казне. Већ је било случајева да су појединци тражили спас у “медицини”, али не од болести, већ од казне за злочине које су починили током кобних и болних деведесетих година прошлог вијека.

Ма колико звучало да је то далеко, ма колико се чинило да је све то требало већ да прође, није и неће ускоро. Један од криваца је управо правосуђе које је од постанка било досљедно само у једном - двоструким аршинима.

Чињенице су непобитне и може се поставити питање у колико је случајева до сада српским оптуженицима, а чији се статус готово редовно мијењао у “осуђеници”, била пружена могућност да се током процеса лијече изван БиХ па и зидина притворских јединица. Колико их је могло да удахне још једном слободу прије одласка у тамнице?

Рат је био и не поновио се више. Људи током рата гину јер не падају с неба руже, већ гранате. Гину војници. Гину недужни. Бивају убијени. Али ипак се знају нека правила, а свако ко је “прешао границу” - био Србин, Бошњак или Хрват, муџахедин или неко десети, морао би да одговара за крв која је пала, али то, аман, није случај у БиХ.










AddThis Social Bookmark Button
 
< Претходни   Следећи >