Институт за истраживање српских страдања у XX веку

Аутор: Драгољуб Анђелковић

Генерал Крстић је симбол страшне неправде учињене нашем народу, а то што су га тројица муслиманских затвореника у енглеском затвору масакрирала требало би да опомене да нису престали да нас разапињу, и да нам спремају нове паклене муке

Да је којим случајем манијак педофил албанске народности, који је силовао и потом убио више малолетника, нападнут и по лицу брутално исечен у неком српском затвору, узрујало би се светско (дириговано) јавно мнење. За Би-Би-Си, Си-Ен-Ен, Дојче Веле, такав догађај би био ударна вест. Одмах би му приписали етничке мотиве и искористили га за подсећање на „страшне српске злочине“ током тзв. ратова за југословенско наслеђе.

А када се догоди да тројица муслиманских затвореника масакрирају српског генерала у енглеском затвору, онда патња тог човека, који је већ и тако инвалид, није битна.

Западни медији, уколико се тим случајем и баве, тежиште стављају на његову улогу у, наводном, сребреничком покољу. Пошто се ради о припаднику народа против кога се (и даље) води специјални рат, нису им примарна питања: Зашто је генерал смештен у затвор за, углавном, сексуалне преступнике и убице деце? Да ли је уопште крив или је недужан осуђен из (гео)политичких разлога? Не инсистирају ни на опсежној истрази која би показала: Ко стоји иза покушаја његовог убиства? Каква је одговорност затворске управе што, и поред индикација да ће се тако нешто десити, ништа није предузето да би напад на генерала био спречен? А све би то морало да буде у првом плану да је циљ истина, а не њено скривање, да се тежи правди, а не изналажењу повода за још један циклус антисрпске пропаганде.

МИСТЕРИЈЕ МАСАКРА

Наша власт такође није озбиљно реаговала. Председнику Хашког трибунала упућен је захтев да Радислав Крстић буде премештен из озлоглашеног затвора „Вејкфилд“, али није енергично затражена свестрана истрага у вези са злочином који се десио, а камоли да је у његовом контексту покренуто питање неутемељености осуде човека у прилог чије кривице не постоје никакви докази. Једини „доказ“ да је генерал био умешан у, како Хашки трибунал тврди, масовну егзекуцију муслиманских мушкараца у околини Сребренице, био је снимак његовог разговора са мајором Обреновићем. А о томе да се радило о више него провидној превари говори чињеница да чак и судије институције којој је априори циљ осуда Срба, као и прекрајање историје, нису могле споменути снимак да уврсте у судски материјал. Но, нашле су начин да обаве поверени задатак. Пошле су од тога да је командант Дринског корпуса одговоран већ самим тим што се налазио у Сребреници (што такође није јасно) у време када се одвијало стрељање заробљеника. Председавајући судског већа, Алмиро Родригез, више пута је помпезно узвикнуо: „Ви сте били тамо“. И то је било довољно за осуду, иако није било јасно ни колико је људи убијено, нити ко их је и за чији рачун усмртио, а камоли да су то урадили људи под командом генерала Крстића.

На основу флоскуле да иако није активно учествовао у ономе што се, наводно, десило, и није знао шта се догађа, морао је да претпостави да се нешто лоше дешава, и да то спречи, Радислав Крстић је осуђен на 46 година затвора. По том критеријуму већина генерала америчке војске – због онога што је сада у току у Ираку и Авганистану, или се збило током агресије на Србију, односно на Вијетнам током 60-их и 70-их година прошлог века, а да не спомињемо инвазију на Гренаду, бомбардовање Либије или Камбоџе, учешће припадника америчких специјалних снага у масовним мучењима и егзекуцијама у Латинској Америци – требало би да буде осуђена на 146 а не 46 година! Тим пре што је неспорно да се све споменуто догодило, док мистерија тзв. сребреничког масакра до данас није расветљена. А много више индикација има против француске обавештајне службе и плаћеника који су обавили посао за њен рачун, него Војске Републике Српске. Међутим, тим питањем се не бави чак ни наша влада, већ је, напротив, недавно наметнула срамну резолуцију којом прихватамо туђе лажи усмерене против нас. И, с друге стране, недавни сурови покушај убиства Крстића углавном се своди на премештање генерала у други затвор.

НЕПРАВДА ПРЕМА ЈЕДНОМ – ПРЕТЊА ЗА СВЕ

Нема сумње, морамо да инсистирамо да се то деси, као и да буде учињено све што је неопходно да том човеку буде обезбеђена сигурност. У прилог тога морају истрајно да делују српски патриотски медији, невладин сектор и политички субјекти, јер је мало вероватно да је власт стварно заинтересована да се то деси. Вероватно настоји да амортизује незадовољство јавности, а када се оно стиша, све ће гурнути под тепих. Не смемо да дозволимо да тако и буде, али морамо да одемо и корак даље. Да уз помоћ правдољубивих људи у свету, као што се већ предлаже, формирамо Одбор за одбрану генерала Крстића. Не гајим илузију да свет почива на правди, и да ће евроатлантски моћници, када им се укажу чињенице, амнестирати недужног човека. Али знам да против нас у миру и даље воде рат новим средствима. И да покушавају да униште Републику Српску, заврше отмицу Косова, федерализују остатак Србије, а окупацију српског етничког и државног простора цементирају нашим увлачењем у НАТО. Зато морамо, залажући се за правду за индивидуалну жртву, да се боримо и за право на слободу и егзистенцију нашег народа. Све то је повезано.

Монтескје је с правом написао: „Неправда према једном представља претњу за све“. Генерал Крстић је симбол страшне неправде учињене нашем народу, а оно што су њему пре неки дан учинили треба да нас подсети да и нас нису престали да разапињу, и да нам спремају нове паклене муке. И зато, а не само због елементарне људскости, која је и сама по себи довољан разлог, не гледајмо пасивно касапљење једног недужног, напаћеног човека!

 

 

Извор: Магазин Печат, 13. мај 2010, интенрет издање