Институт за истраживање српских страдања у XX веку

ХРВАТЕ БОЛЕ ИСТИНЕ КОЈЕ САМ О ЊИМА ИЗНЕО 

14. 08. 2022 | Јованка Симић | Вечерње новости 

ЧИТАВ радни век посветио сам науци. Све то време био сам јој у сваком погледу одан, доследан, постојан и бескомпромисан.

Из идеолошких и политичких разлога то није увек било једноставно и лако. Није на мени да оцењујем да ли је то довољно. Али, нисам могао да урадим више но што сам урадио. Живим у уверењу да сам узорао неке бразде које ће млађе колеге моћи да продубе, прошире и допуне, а ако треба, и исправе.

У препознатљивом господственом маниру прожетом здравом дозом скромности, али и бритком концентрацијом, нетипичном за човека који је прошлог месеца навршио деведесету, овим се речима академик, историчар проф. др Василије Крестић, у разговору за "Новости", осврнуо на недавну вест да је ИК "Православна реч" из Новог Сада, уз подршку Покрајинске владе објавила његова изабрана дела у 15 књига и тако крунисала његов шездесетогодишњи научноистраживачки рад на пољу националне историографије.

Пријају ли оцене да сте својим богатим опусом, данашњим и надолазећим поколењима, осветлили пут свеобухватнијег разумевања и дубљег читања односа у овом делу Европе?

- Хвала на ласкавим оценама о мени као историчару. Хрвати се с њима не би сагласили. По њима, како пише Википедија, ја сам "србијански повјесничар познат по својим империјалистичким ставовима", по томе да сам један од "састављача контроверзног Меморандума Српске академије наукa и уметности и један од главних ратних хушкача у раздобљу уочи Домовинског рата". Хрвате боле истине које сам изнео о њима. Пошто те истине не могу да оспоре, служе се ниским ударцима.

Где смо се на трновитом путу пристајања на вишедеценијско лакирање историје како се не бисмо замерили другима, најтеже огрешили o себе?

- Наша историја између два светска рата, у старој Југославији, и после Другог светског рата, има пуно "лакирања". После стварања заједничке државе 1918, па све до 1941. године, српска историографија била је подређена идеји југословенства. После 1945. била је подређена комунистичкој идеологији и тзв. братсву и јединству. Због тих идеја и те идеологије било је прекрајања, прикривања чињеница и тенденциозних тумачења. Због тога наша историографија има данас доста посла, а од историчара, ако жели да буде истински научник, а не скрибоман, какавих је увек било и каквих има и данас, изискује се да буде високо моралан и политички и идеолошки неоптерећен.

Шта нам говори чињеница да пре Вучића ниједан српски председник није инсистирао на посети Јасеновцу?

- То много говори о нама, о нашим вредносним судовима, о идеолошким и политичким ситуацијама у којима смо живели, о људима који су нас у разним временима представљали.

Говори о томе колико су Јасеновац и почињени геноцид над Србима у НДХ, значајна, осетљива и болна тема у нашем свакодневном животу.

Да ли је довољно организовати ђачке екскурзије у Јасеновац, Јастребарско и друга наша стратишта како би нове генерације схватиле димензије страдања Срба у НДХ?

- Апсолутно не мислим да су саме екскурзије наших ђака довољне да би они схватили страхоте које су почињене у Јасеноцу и у НДХ. Тужно је и ружно да ми после толико година од почињеног геноцида још немамо ниједан меморијални центар који би на најсавременији начин, као што је онај у Јад Вашему, чувао сећање на пострадале невине жртве. Није схватљиво ни то што наша Народна скупштина није нашла за потребно да изгласа резолуцију о Дану сећања на пострадале Србе, Jевреје и Роме.

Није ли својеврсно злодело и само лицитирање бројкама о злочинима у логорима НДХ?

- Прави је злочин да се број пострадалих из политичких разлога, а не на основу чињеница, за љубав Хрвата, смањује. Они који то чине, како Хрвати, тако и неки Срби, злонамерно заобилазе бројне постојеће доказе и разним домишљањима, прорачунима и ненаучним методама драстично смањују број жртава. То фалсификовање чињеница злодело је које заслужује најоштрије осуде. Одељење историјских наука САНУ и читава Академија својевремено су указали на тај проблем и јавно су га осудили. Јавност је то добро прихватила али су надлежна министарства остала нема.

Шта је предуслов за почетак бољих односа између Срба и Хрвата?

- Нажалост немам наду да се односи између Срба и Хрвата, у нама блиској будућности могу побољшати. Мржња Хрвата према Србима, према том "накоту вере православне", настајала је у дуготрајном процесу. Она је дубоко укорењена. Стога процес отрежњења неће и не може да буде краћи, не може се и неће се догодити преко ноћи. То Срби, посебно српски политичари, не само данашњи већ и будући морају да схвате и упамте, па и да српску политику прилагоде постојећем стању. Ово не говорим зато што једне (Хрвате) мрзим а друге (Србе) волим, већ зато што ме на такав став наводе историјско сазнање и историјско искуство.

Вређају ли ваше дубоке банатске корене покушаји да се вековна борба Срба у Угарској данас омаловажи наметањем тзв. војвођанске нације?

- Војвођанска нација ступидна је, али подла конструкција недоучених непријатеља српског народа. Она је у дубоком сукобу с историјом и прошлошћу Срба у Угарској. Верујем да се српски великани, попут Светозара Милетића, Михаила Полита Десанчића, Јована Ђорђевића, Јована Суботића и многих других, преврћу у гробу због тих и таквих који желе да створе војвођанску нацију. За ту и такву идеју могу се залагати само болесни умови, али сам уверен да се њихова болест неће проширити на српски народ у Војводини.

У беседи захвалници поводом Видовданског ордена казали сте да наука не трпи притисак од државе, али да ипак није много ни уважена?

- Држава би озбиљније уважавалa науку када би јој поклањала приближно онолико пажње колико поклања спорту и спортистима, глумцима и естрадним уметницима. У овом тренутку веома важно је питање које није само научно већ је и национално-политичког значаја, а тиче се српског језика и увођења "родно осетљивог језика" у све уџбенике и друга наставна средства. Тај "родно осетљиви језик" супротан је нашем Уставу и читавом низу закона (Закону о употреби српског језика у јавном животу и очувању ћириличког писма; Закону о предшколском васпитању и образовању, Закону о уџбеницима, и другим), њега не прихватају ни наше најугледније установе, САНУ и Матица српска.

Да ли ће држава одолети притиску поводом "родно осетљивог језика" који удара у темеље нашег језика и националног идентитета?

- Будно то пратим и хоћу да верујем да ће држава имати мудрости да схвати да у овом случају мора да стане на страну науке о нашем језику, а народ и државу одбрани од опасних напасника.

ЗБОГ МАТОША БАРАЊА ПОКЛОЊЕНА

Зна ли историја поуздано ко је Барању 1945. поклонио Хрватској ?

- Велику улогу у разграничењу Србије и Војводине са Хрватском имао је Милован Ђилас.

Претпостављам да је имао удела и у припајању Барање Хрватској. Када је постављено питање коме ће бити додељено насеље Товарник, које би линијом разграничења имало да припадне Војводини, одлучио je да га поклони Хрватској с образложењем да је ту рођен хрватски писац Антун Густав Матош, један од најригиднијих франковаца и србобомрзаца у време Анексионе кризе 1908/9. године. 

Тај случај довољно говори о неозбиљности, неодговорности и нестручности комисије која је обављала веома одговорне и за тамошње становнике судбинске послове.