Институт за истраживање српских страдања у XX веку

Почетна страна arrow Досије општина arrow Рат 1992-1995. г. arrow Пале arrow Починиоци злочина
На подручју општине Сребреница од 1992. до 1995. године убијено је или умрло, после стравичних тортура, 3287 Срба, То није коначан број. 
 
 
 
AddThis Social Bookmark Button
 

Потресна свједочења логораша послије хапшења Османовића Штампај Пошаљи
Уторак, 26 новембар 2019
24/11/2019 | Извор: РТРС

Данас потресна свједочења преживјелих логораша у Горњем Рахићу код Брчког, дан након што је на Сремској Рачи ухапшен управник логора 1992. године Осман Османовић.

МУП Српске још прије 10 година поднио је извјештај о ратном злочину над српским цивилима и ратним заробљеницима у логорима у Горењем Рахићу и Буквику код Брчког од маја до јула 1992.

Османовић је до пензионисања обављао дужност шефа прихода у Пореској управи Дистрикта. На основу извјештаја МУП-а Републике Српске, Тужилаштво је против још 12 лица поднијело пријаву због сумње да су учествовала у акција "спаљена земља у Буквику", у којем је у блиц акцији 14. септебмра убијено око 60 Срба, одведено око 2.500 становника овог краја у логоре, и попаљено и срамњено са земљом око 530 кућа и пратећих објеката, и отуђене све радне машине и аутомобили на буквичком платоу.

Слободан Мијатовић је као дијете 23 дана био заточеник логора у Горњем Рахићу. Неколико пута је тада видио команданта логора Османа Османовића, с којим, каже, није имао никакве контакте, али му је познато да га сумњиче за силовања у Боћу и Бодеришту. Више су му познате муке, кроз које је пролазио са још 300 Срба, комшија, у логору којим је Османовић командовао.

- Воде нема, доносили смо воду са једног бунара, значи из тог бурета у ћошку је вода стајала, из тог смо се мили, прали, и велику нужду ту вршили, значи нисам могао отићи у ВЦ до момента док они не кажу. Храна је била никаква, за доручак смо добијали шољу чаја и шниту хљеба,а за раучак исто, једна кутлача бистре чорбе, један хљеб су давали на 12 људи. Можеш мисчлити како је то, ја сам након 3- 4 дана кад пођем да устанем, морао прво да сједнем, па спорије да устанем, ако на брзину устанем заманта ми се - прича логораш Слободан Мијатовић.

Хуманог поступања према заробљеницима није било, прича Илија Јовичић, чија су мајка, брат и брат од стрица, прошли кроз логор у Босанској Бијелој, а отац у затвору Османа Османовића. Од посљедица третмана у логору, отац је убрзо умро.

- Могу само да кажем да је зло невиђено према тим људима. Отац покојни одмах је послије тога убрзо и преминуо од посљедица нељудског понашања у логору у Рахићу, спавали су људи на бетонима, хладно је било, отишли су бубрези и простата - прича Илија Јовичић.

Буквичани су међу највећим страдалницима протеклог рата. Према њима су, тврде, поступали као према људима ниже расе. Боли их што за злочине против цивилног становништва у 22 логора, нико до сада није одговарао?

- Страшно је било, са врата ко год је ушао у логор, први који је био близу врата, била је физичка тортура, батинање, понижавање, исмијавање, сви они које сам видио послије изласка из логора људи су изгибили по 10, 15 па и 20 килограма, штоп говори о начину понашања према тим људима. Нису јели по два дана - истиче Илија Јовичић.

Послијератна прича у Брчком да су логори били прихватни центри није тачна, с негодовањем причају преживјели и њихови потомци. Питају ипак, зашто Тужилаштво Дистрикта није подигло оптужницу за страдање српских цивила у Буквику, иако свједока у Брчком има још живих, који су у истрази свједочили не само за страдање у хрватско- муслиманским логорима, већ и о масакру у Боћу.


https://www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=359520





AddThis Social Bookmark Button
 
< Претходни   Следећи >