УМЕСТО ОБМАНА, МАЛО ВИШЕ ИСТИНЕ |
Петак, 26 фебруар 2010 | |
Кадaсу јула 1995. год. муслимани сребреничког краја напустили своја села иза њих није остала ни једна цивилна жртва. О томе постоје бројна сведочења. Чак и странаца. Навести ћемо само два. Високи комесар УН за људска права Хенри Виланд је америчком новинару Тиму Бучеру изјавио: „Нисмо пронашли никога ко је својим очима видео злочине“. [5]
Х. Виланд је у специјалној мисији ОУН предводио велики тим стручњака који су разговарали са стотинама муслиманских избеглица из Сребренице којих је у то време, по њему, на тузланском аеродрому, било преко 20.000. По Ибрану Мустафићу, једном од сребреничких руководилаца, велики број изашлих муслиманских цивила из заштичене зоне за све је било неочекивано изненађење. Он каже да је лично био: „Једноставно убијеђен да се влада надала да неће видјети толико преживјелих, да је за њих, тако рекућ, превише преживјелих из Сребренице“. [6] То је, можда, довољан доказ да су муслиманске власти очекивале покољ цивилног становништва. Ма колико тврдње да избеглице нису виделе неки злочин звучале невероватно, биле су једина истинa. И један бивши званичник Стејт департмента каже како “...није видео ништа, понављам ништа, што би потврдило наводе из штампе”. [7]
Слично су сведочили и холандски војници и њихов командант, док им није забрањено. Проблем је у томе што истина није одговарала ни Клинтоновој администрацији, ни њиховим НАТО савезницима ни босанским муслиманима. Сви они су инсистирали да се у Сребреници догодио геноцид у коме је убијено макар 5000 муслиманских цивила, а пожељно је и више. Од тада се све чини да се удовољи америчким потребама и склони истина.
Деценију и по траје медијаска хајка и терор над чињеницама и недужним српским народом. Амерички бес се разбуктао још оног тренутка кад су обавештени да у муслиманским селима кроз која је прошла српска војска нема цивилних жртава. Да су Американци, НАТО савез и њихови муслимански штићеници то очекивали сами би се потрудили да српски војници наиђу на побијену децу, жене, старе и немоћне цивиле. У таквој ситуацији нема силе која би српску војску одбранила од оптужбе да су почини не само стравичан злочин, већ и геноцид над недужним муслиманским цивилима. А Срби су прошли, уздуж и попреко, кроз скоро 50 села која су се налазила у заштиченој зони и ником ни длака са главе није фалила. Ради аутентичности овог сведочанства наводимо и називе тих села: Шубин, Ликари, Бабуљице, Бајрамовићи, Бостаховине, Браковци, Бучиновићи, Бучје, Доњи и Горњи Поточари, Димнићи, Добрак, Фојхар, Гладовићи, Карачићи, Крушев До, Кутузеро, Липовац, Лука, Љесковик, Међе, Михољевине, Милачевићи, Мочевићи, Опетци, Осатица, Осмаче, Пале, Палеж, Пећишта, Подгај, Постоље, Познановићи, Прохићи, Рађеновићи, Скендеровићи, Слатина, Сућеска, Староглавице, Сулице, Токољак, Жедањско, Мала Даљегошта, Мочевићи, Осредак, Постоље, Прибидоли, Пусмулићи, Радошевићи и Сасе. Бесмислена је, уколико постоји, и сама претпоставка да стар или болестан човек, жена или дете, може побећи од војника, поготово ако војник има намеру да га убије. У то су се током претходних година уверили мештани српских села који су страдали како од ватреног оружја тако и од муслиманског ножа, секире или маља. Стотине појединачних и колективних гробница остало је по српским селима кроз која је прошла муслиманска војска. Иза српске војске јула 1995. у муслиманским селима то се није догодило. А у тим селима затекле су се породице, мајке, деца, супруге и сестре, сва нејаћ, муслиманских убица и злочинаца тог краја. Али није дошло до освете... Да су се тако понашали муслимани када су улазили у српска села данас би на хиљаде људу са обе стране било у животу. Веома је уочљиво да је велики број муслимана страдао у српским селима. Анализа списка погинулих једне од формација Армије БиХ показује да је преко 65% војника те јединице погинуло у српским насељима. С друге стране, српски извори сведоче да је преко 80% Срба живот изгубило на својим имањима, у својим кућама и селима. Шта су тражили и са каквим намерама су наоружани муслимани долазили у српска села. Разумном човеку не треба ништа више од тога да би закључио ко је кога угрожавао. Ово би могло да стави тачку и на измишљену причу о српском агресору. Свакако, уколико амерички политички интерес није супротан чињеницама. На жалост, муслимани нису имали милости. Тешка је била судбина више од 110 српских села, као и заселака у мешовитим, српско-муслиманским, месним заједницама које су током рата, бар у неком кратком периоду, освајале и контролисале муслиманске оружане формације. Поред великих страдања недужног становништа ова села су готово до темеља разорена или спаљена, а храна и покретна имовина је опљачкана и пренета у муслиманска села и њихов тадашњи центар Сребреницу. Покољ је почео, можда не случајно, на велики српски празник Ђурђевдан. Од тада бележимо следећи редослед српских страдања у зони одговорности 8. оперативне групе, а од 1. јануара 1995. године под новим називом, 28. дивизије Армије БиХ састављене од локалних муслимана.
----
5. Tim Butcher, „Serb Atrocities In Srebrenica Are Unproved“, Daily Telegraph, Juli 24, 1995.vidi Александар Павић: „Забрањена истина о Сребеници-Приручник заснован искључиво на страним изворима“, Легенда, Чачак, 2006, стр. 19. и Џорџ Богданић, „Сребреница и политика ратних злочина“, Конгрес српског уједињења, специјалан извештај, 8. јул 2005 (превод на српски).
6. „Слободна Босна“, Сарајево, 14. јул 1996 („Предсједништво и начелник штаба жртвовали су Сребреницу.“)
7. Као под 5.
Преузмите целу публикацију
Српска згаришта сребреничког краја
|
< Претходни | Следећи > |
---|