Институт за истраживање српских страдања у XX веку

 

Ми ћемо се, пре него што пређемо на детаљније исказивање судбине српских насеља сребреничког краја, позабавити и неким глобалним показатељима који, бар у извесној мери, могу да одсликају и укупан обим српског страдања у БиХ у назначеном ратном раздобљу.

Према документацији која, после више провера, не би требало да буде спорна, утврђено је да су Срби протерани из 1904 насеља, или 42,6% од укупно 4464 у којима су регистровани према попису 1991. године. Реч је превасходно о општинама и насељима у муслиманско-хрватској федерацији. Та насеља су данас етнички очишћена, изузев ретких изузетака повратка мештана, пре свега старијих и особа из мешовитих бракова. У два изгона регистрована 1992. и 1995. год. са територије данашње већ поменуте МХ федерације, односно поменутих насеља и општина, протерано је преко 550.000 лица српске националности или 40,0% од укупне српске популације у БиХ. И коначно, према списковима и едвиденцији 31. децембра 2009. године српски људски губици износе 30.707 лица.

Али, кад је реч о људским губицима, морамо нагласити да је ту још увек спорна поузданост података за општине које су током рата биле, а и данас се налазе, у поседу хрватских или муслиманских власти. Услед тога за знатан број општина подаци којима располажемо могу се сматрати коначним. (У овом случају сматрамо да се могу, из различитих разлога, толерисати одступања највише до 5%  од исказаног броја.) У другој групи су већ поменуте општине превасходно, али не и једино, из Муслиманско-хрватске федерације у којима списак и број српских жртава може у наредним годинама да буде знатно другачији.

У првој групи, за коју дајемо коначне резултате, налазе се следеће општине: Бања Лука (у списку уписана имена 1411 српских жртава), Бијељина (780), Билећа (149), Босанска Градишка (325),  Босанска Дубица (242), Босанска Крупа (362), Босански Брод (452),Босански Нови (430),  Босански Петровац (378), Босански Шамац (422), Босанско Грахово (198), Братунац (464), Брчко (494), Вишеград (270), Власеница (322), Гацко (109), Гламоч (140), Горажде (410), Дервента (455), Добиј (598), Доњи Вакуф (270), Дрвар (284), Зворник (659), Калиновик (136), Кључ (375), Коњиц (297), Котор Варош (281), Купрес (223), Лакташи (291), Лопаре (302), Љубиње (38), Модрича (254), Мостар (493), Мркоњић Град (438), Невесиње (270), Приједор (648), Прњавор (321), Рудо (105), Рогатица (302), Сански Мост (644), Соколац (207), Сребреница (458), Србац (92), Теслић (444), Требиње (334), Фоча (631), Хан Пијесак (128), Угљевик ((78), Чајниче (128), Челинац (213), Шековићи (241), Шипово (143).  Код безмало свих наведених општина, а поготово Бања Луке, Бијељине, Приједора, Добоја, Фоче и Зворника, регистрован је не мали број жртава са подручја МХ федерације. Реч је о жртвама чије су породице током рата услед терора и сталних опасности да буду ликвидирани спас нашле бегством на територију Републике Српске.

У другој групи налазе се општине за које се може очекивати, као што смо нагласили, и знатнија измена саопштених података. На жалост, не без разлога очекујемо да у више општина број страдалих буде и повечан. Те, у извесном смислу кризне, општин су: Бановићи (списак садржи имена 82 српске жртве), Бихаћ (249), Бреза (32), Бугојно (99), Бусовача (1), Вареш (94), Велика Кладуша (48), Високо (206), Витез (4), Горњи Вакуф (5), Градачац (109), Грачаница (200), Дувно (61), Јабланица (12), Жепче (51), Живинице (66),Зеница (245), Завидовићи (475),  Јајце (140), Какањ (74), Калесија (209), Кисељак (23), Кладањ (111), Ливно (162), Лиштица (2), Лукавац (376), Маглај (388),Неум (10), Олово (93), Орашје (75), Оџак (156), Посушје (1), Пуцарево (39), Скендер Вакуф (50), Сребреник (61), Столац (64), Тешањ (50), Травник (158), Тузла (216), Фојница (4), Цазин (4), Чапљина (127), Читлук (1). У највечем броју случајева о страдању Срба у својим срединама податке су дали људи који су успели да избегну на слободну територију. Знатно мање средства информисања, ратни заробљеници или разне хуманитарне институције које су биле веома бројне током рата у Босни и Херцеговини.

Сарајево је без сумње још увек једно од највећих, добро прикривених и од јавности добро чуваних, српских стратишта. Живот Срба у муслиманском делу града по много чему је подсећао на живот и судбину Јевреја у Берлину почетком другог светског рата. Свакодневна убиства, силовања, хапшења, пљачке, затвори и логори, били су трагична стварност мештана српске националности. Спискови и публикације са именима жртава које смо објавили самостално, или у сарадњи са Борачком организацијом Републике Српске априла 2008. године, садрже податке за 5776 покојника и 859 лица чија је судбина неизвесна, значи укупно 6635 сарајлија српске националности.

Међутим, ти спискови нису и коначни. Још се јављају породице покојника које нисмо евидентирали и унели у публиковане спискове. Коначан биланс српских жртава овог града тешко да ће у догледно време бити сачињен. Тешко да ће икада јавност сазнати имена Срба убијених у 126 муслимансих државних и приватних концетрационих и заробљеничких логора у овом граду.

На крају рата, после Дејтонског документа, у оправданом страху од даљих страдања уследио је коначан масовни егзодус Срба. Тада је у муслиманском Сарајеву остало више мртвих него живих Срба. Хроничари ће забележити да је само прве године рата, за осам месеци, од априла до децембра 1992. у Сарајеву убијено више Срба него током целог другог светског рата и владавине Павелићеве НДХ. Ни данас, као ни тада, многи гробови нису обележени ни опојани, многи покојници нису ни сахрањени, још све кости нису извађене из провалија и рака, ни откопане испод насипа и сметилишта, неке је заувек однела Миљацка. Још сви нису ни поменути.

Овом прегледу укуног српског страдања у Босни и Херцеговини треба додати и имена жртава за које још нисмо утврдили у којој општини су имали пријављен стални боравак приликом пописа 1991. године. Њих је 633. У исто ратном раздобљу страдало је и 667 добровољаца, људи пореклом из разних крајева БиХ, који су дошли да помогну и дали живот у одбрани завичаја и рођака који су остали на старим огњиштима.

И на крају, треба посебно нагласити да у четири општин до данас нису регистована убиства мештана српске националности. То су општине: Груде, Крешево, Љубушки и Прозор.

После свега остало је да лебди питање постављано и раније, приликом стварања или обнављања заједничке државе Југославије, 1918. али и 1945.год. као и сада, после овог рата, када ће рука правде стићи душмане недужних српских жртава. И поново остаје исти одговор: никад.