| Миодраг Мирковић: Опрезно са бројкама |
|
|
| Субота, 20 фебруар 2010 | |
|
У Дејтону у новембру 1995. уопште се није говорило о Сребреници
Током рата у БиХ 1992–1995. у неким земљама на Западу јачала је кампања са много неистина и подметања о Србима као „лошим момцима”. Новинар Питер Брок је анализирао 1.500 текстова из 1992. и објавио (у часопису ,,Форин полиси”) да је однос био 40 према један у прилог Муслимана.
О Сребреници је Ратко Младић говорио француском пуковнику Патрику
Бариоу, у септембру 1995. у Бањалуци, а овај је то испричао у Хагу, као
сведок одбране Слободана Милошевића. Прича гласи: у Сребреници је јула
1995. било око 40.000 становника, од тога око 25.000 жена, деце и
стараца и сви су они безбедно аутобусима превезени у Тузлу. Од
заробљених војника 28. дивизије издвојено је око 750, па је 500
пуштено, а 250 затворено у Зворнику и могуће је – стрељано. Око 15.000
припадника дивизије су извршили пробој према Тузли уз велику борбу и уз
много жртава. Српска војска је имала 500 погинулих, а муслиманска
1800–2000. (Све ово је у сагласности с подацима које је генерални
секретар УН доставио у извештају Савету безбедности.)
Према Џ. Р. Шиндлеру, у књизи „Несвети ратници”, Насер Орић је с групом
официра априла 1995. повучен на курс и није се више враћао и тако је
Сребреница остала без најспособнијих официра.
Осман Суљић, председник Председништва Сребренице, уочи напада српских снага, 9. јула 1995. писмено је молио Алију Изетбеговића да им помогне. Изетбеговић им није одговорио. У исто време у Тузли је био Други корпус Армије БиХ и његови официри су били у радио-вези с војницима који су се пробијали и слушали њихове позиве за помоћ, али из Сарајева није било наређења да интервенишу. Сара Флаундерс у књизи ,,НАТО на Балкану” пише како је истражни тим УН известио 24. јула да међу избеглицама у Тузли нису могли да нађу ниједног сведока злочина. Хјуберт Виланд, лични изасланик Високе комисије УН за људска права, био је са истражним тимом у Тузли и Сребреници и у разговору са великим бројем избеглица није пронађен ниједан сведок злочина. После смрти Слободана Милошевића, Момир Булатовић је у интервјуу „Новостима” рекао да се у Дејтону у новембру 1995. уопште није говорило о Сребреници, а на питање да ли је Алија Изетбеговић поменуо Муслимане, рекао: „Не”, додајући: ,,Да је тамо било седам хиљада жртава не би 30 одсто свих избеглица који су прешли Србију били Муслимани”. Миливоје Иванишевић у књизи „Сребреница јул 1995.” пише да су у меморијалном центру Мезарје – Поточари од марта 2003. до јула 2006. сахрањене 2.442 идентификоване особе, од којих је 916 било у бирачком списку за изборе 1996, за 87 особа је судским решењем утврђено да су умрле природном смрћу, а 88 је умрло или страдало пре јула 1995. Имена свих особа су наведена у књизи. Наведена су и имена 3.287 убијених Срба са подручја Сребренице (1992–1995), од којих су 293 жене и десеторо деце до 12 година. Београдски патолог др Љубиша Симић, по задатку Хашког трибунала, обрадио је 2.212 страдалих. Од тога су стрељане 584 жртве, а од артиљеријске ватре је погинула 421 особа. С обзиром на то да су и посланици Европског парламента усвајајући резолуцију о Сребреници изнели ставове да ,,досадашње истраге не дозвољавају потпуну реконструкцију догађаја у Сребреници и око Сребренице” треба бити врло опрезан у даљем разматрању овог питања. Пуковник ЈНА у пензији Миодраг Мирковић
Извор: Политика, 19. фебруара 2010, интернет издање
|
| < Претходни | Следећи > |
|---|
