| Манипулације жртвама силовања [I] |
|
|
| Четвртак, 28 јануар 2010 | ||||||||
Страна 6 од 6
У овом излагању је тачан само завршни део, остало је део тадашње пропаганде. (Упоредити писања Штиглмајер – Летмајер). Динамика пропаганде на прелазу 1992.-1993. године није могла да се настави, бесмислена ескалација бројева није могла да поднесе биланс: шта је са 30.000 трудница, којим темпом су се настављала силовања (о томе више нико није писао), где су докази... "Потискивање повијести" (Слободна Шнајдер) је настало пошто је"црнац своје одиграо" – тежиште пропаганде је прешло на друге секторе а жене, жртве силовања, препуштене су својој судбини. На ред је дошло Косово. Рудолф Шарпинг, немачки министар одбране у време НATO-напада на Југославију, нашао је своје варијанте за фетусе: сада су их Срби вадили трудним Албанкама да би их грилирали и поново враћали у материце жртава. (Није објаснио сврху оваквог поступка). У другој верзији, убијеним гравидним Албанкама вађени су фетуси из распорених стомака и "само" су грилирани. Прву верзију изнео је на конференцији за штампу, 16.04.1999[42], другу у интервјуу Шпиглу, 17.04.1999[43], да би прву "потврдио" на предавању на "European Business School" у Немачкој, априла 1999.[44] У време првог процеса пред Хашким трибуналу, оптуженима за силовање, у Шпиглу је објављен чланак "Жене као плен" (18.03.00), у коме има мешавине, објективно-информативног и "комбинаторике". Тако говори о "радној групи" Европске заједнице (Комисија Варбуртон), која је, фебруара 1993, проценила број силованих Бошњакиња на 20.000 (што је тачно), и да је после тог извештаја (што није тачно – ти бројеви су претходили раду комисије) босанско Министарство почело са својом "акробатиком бројева": 60.000 жртава силовања, од којих су "30.000 као "машине за рађање", за умножавање српског народа, смештене у специјалне логоре". И опет тачно, приписујући сарајевској пропаганди: "Београдске банде убица секу трудним женама стомаке и прикуцавају фетусе на дрвеће – једна хорор прича коју су преузимали чак и озбиљни западни медији".[45] Весна Кесић, загребачка публицисткиња и активистица за права жена, излаже своја истраживања о вези између сексизма и рата, у обимном интервјуу у Feral Tribune-u, 07. новембра 2000, из кога наводимо неколико извода: "Преко половица силованих жена су муслиманке, затим жене неиндентифициране етичке припадности, трећа је скупина босанских Српкиња, потом Хрватица. Више од половине идентифицираних силоватеља су босански Срби, остало су Хрвати и муслимани". (Из анализе Basiuni-извештаја) "(...) медиј ,инструментализирали су страхоте искуства избеглиштва – губитке, смрти, насиље и злостављања, укључујући силовања, у своје пропагандне сврхе – за интензивирање мржње и етичких сукоба". "Мит о жртви и агресору од самих почетака рата (...) једна исто тако до сржи огољела ратностратешка прича. (...) Свака страна прихваћа само једну "истину". Губе се све политичке нијансе, губи се увид у учинак медијских, културних и политичких ратова који претходе "правом" рату, брише се перспектива и искуство друге стране и губи се веза са реалношћу".[46] Приче о силовањима у Босни широко – медијски су се повампириле почетком 2006. године са наградом, на Берлинском филмском фестивалу, филма "Грбавица". Примајући "Медведа", редитељка Јасмила Збанић је изјавила и следеће: "Желим да подсетим да су, иако је рат завршен пре 11 година, ратни криминалци Младић и Караџић још су на слободи. Организовали су силовање 20.000 жена у Босни, убили 100.000 људи и из домова протерали милион људи. Ово је Европа, а још нико нема интереса да их ухапси"[47]. Наташа Одаловић, пише у Данасу, 10.03.2006: "Говор који је редитељка изрекла јесте политички, али не значи да је а приори нетачан" [48].
Извор: Нова српска политичка мисао, интернет издање
|
||||||||
| < Претходни | Следећи > |
|---|
