Институт за истраживање српских страдања у XX веку

 

 

Прича као што је о Азизи и сестри Вертрузи било је на стотине. На њима су многи новинари правили каријере. Рој Гатман (Roy Gutman) је за свој чланак "Логори смрти", објављен 03. августа 1992. (Newsday), добио Пулицерову награду за новинарство, на основу сведочења, из прве и другеруке, наводно преживелих муслимана из логора у Трнопољу и Мањачи. Ко ту може да каже шта је истина, а шта је напаковано (Касније је утврђено да је логор у Трнопољу био сабирни – не заробљенички, а још мање концентрациони). И Џон Барнс (John Burns) је исте године добио Пулицерову награду за интервју са Браниславом Хераком (New York Times, 27.11.1992), босанским Србином у сарајевском затвору, оптуженом за учешће у масовним силовањима и клању (!) муслиманки, у Вогошћу. Интервјуе с њим многи новинари нису хтели да публикују због Херакове неурачунљивости: говорио је оно што су други желели да чују, и свака прича му је била другачија, распојасанија и све језивија. (Барнс је избрисао оптужбу Херака, да је и генерал Мекензи био "муштерија" у Вогошћу).[35] [36]

Дејвид Бајндер (David Binder), дугогодишњи дописник Њујорк Тајмса са Балкана, тражио је, 2006. године, да се овим новинарима одузме Пулицерова награда, због непрофесионалног истраживања у награђеним чланцима, уз нескривено опредељење за босанске муслимане.

(Тако је NY Times 30.01.1996, три године после Бернсовог чланка, писао да је Херак "поремећен" (slightly retarded) и да је повукао своја признања, дата под батинама својих чувара).[37]

Немир међу "повлашћене" унео је Питер Брок (Peter Brock), политички коментатор америчких новина El Paso Herald Post, својим чланком "Босна: тако су нас лагали телевизија и штампа", објављеном у Veltvohe-u, 12.01.1994.[38] У опширној анализи и са мноштво детаља о "извртању чињеница, недостатку брижљивости и једностраном коментарисању", закључио је да је новинарство у балканском конфликту заказало. Настале су вишемесечне дискусије, нарочито у Немачкој и Швајцарској, у којој су у чланку прозвани бранили своје "поштење" а критичари, у насталој атмосфери запаженији него раније, претресали где се све грешило. У Allgemeines Sonntagsblatt-у, од 26.08.1994, објављена су четири критичка чланка на рачун површности медијског приступа сукобима у Екс-Југославији[39], у којима се пребацује и А. Штиглмајер, да се "прославила" информацијама без доказа, почевши од чланка у истом недељнику, октобра 1992.(погледај фусноту 21)

Извод из текста Питер Брока: "10. децембар 1992. – У Београду је српско-ортодоксни патријарх Павле известио чланове Швајцарског парламента и представнике Европског екуменског покрета, да постоји документација о вишеструком силовању 800 српских жена у 20 логора, које су држали муслимани и Хрвати".

Истраживања у Чикагу, под руководством Шерифа Басиунија, завршена су априла 1994. год, са коначним извештајем на 87 страна, и са 3.400 страна разних прилога. Иза тога је стајало око 65.000 страна докумената и преко 300 сати видеоснимака. И поред толиког рада остало је нејасно како није могла да се утврди етичка припадност друге групе по величини од укупног броја силованих жена. Укључивање и бројева силованих 12.000 и 20.000 као могућих, прихватају се резултати претходних извештаја (Mazoviecki i Varburton), чија је истраживања Басуиуни преузео априла 1993. године. При томе 12'000 оправдава екстраполацијом добијених резултата, док је, међутим, у извештају Мазовиецког "емпиријским" поступком број силованих сведен на 2.400. За 20.000 Басуини потврђује да нема валидних доказа.

Средином 1994. год, комисија Басиуни обавестила је новинаре о резултатима свога рада. То је објављено и код нас, у Политици[40]. У извештају агенције Ројтерс, 01. јуна 1994, приказана је кратка верзија извештаја, са наглашавањем да су силовале све три стране, да је идентификовано око 800 жртава (највећим делом Муслиманке) и око 600 имена починитеља (Срби у већини), да "пријављени број од 20.000 силовања (није "пријављен", већ "процењен" – Ј. Н.) није неразуман", као и да "нема доказа да се радило о наређењу или о општој политици" силовања.

Септембра 1997. боравио је у Београду Слободан Шнајдер, где је приказана и његова тада последња драма "Змијин влак", у извођењу немачког позоришта "Theater an der Ruhr".

Том приликом је у једном интервјуу објашњавао подлогу на којој је та драма настала :

"У децембру 1992. све новине и телевизије биле су згрожене над вијестима о српским добровољцима и ономе што су починили муслиманским женама, цурицама, бакама... У Хрватској је то била тема дана. (...) Већина тих жена је довођена у Загреб. Кад је прошао хрватско-босанско-муслимански сукоб, од тог момента, те су жене нестале из јавног живота земље као да их никад није било. Помислио сам: гледај како то брзо иде потискивање повијести"[41]