Манипулације жртвама силовања [I] |
![]() |
![]() |
Четвртак, 28 јануар 2010 | ||||||||
Страна 4 од 6
Једна комисија Уједињених нација обишла је, 10 – 17. јануара 1993, женске клинике у Загребу, Сарајеву,Тузли, Зеници и Београду, и при томе регистровала 119 случајева трудноће (79 муслиманки), последица силовања. Направљена је емпиријска рачуница: једна трудноћа јавља се на 100 силовања (знаци округло 12.000 силовања), у рату једна жена бива силована 20 пута (знаци 600 силованих) а трудне се пријављују тек свака четврта; резултат: укупно силованих је 2.400. Тако стоји у извештају комисије (Mazowiecky Report, 12.02.1992)[27] [28]. Муслиманки би ту било око 1.600.
У књизи A. Stiglmajer "Рат против жена", објављеној 1993. године[29], има података само о броју нађених трудница, али не и одатле израчунатом броју силовања. (Мазовиецков извештај од 12.02.1992. наводи само у фусноти, без података о "прорачуну" броја силованих жена). Јер онда би морала да објасни колико је силовања било за лансираних 30.000 трудних (које у књизи и не помиње), код ње муслиманки и Хрватица. (Штиглмајерка је напредовала до Петрићевог портпарола у Босни, а данас је члан Европске комисије за стабилност). У тој "мутљавини" учествовала је и Снежана Богавац, новинарка Време-на. Цитирамо из њеног чланка, 03.05.1993: "Крајем септембра у иностраној штампи појавила се изјава митрополита дабробосанског Николаја, према којој је у Босни силовано 30.000 муслиманских жена, од којих је неколико стотина трудно. Изјава је потом незграпно демантована, а непоћудни поп није се потом више оглашавао".Фалсификати: број трудних је смањен (од 30.000 на неколико стотина), "изјава" је демантована, детаљно, у Православљу, та "изјава" је Селимоског, а не Митрополита(оригинал "изјаве" је на снимку интервјуа (за новинаре!) Студиа Б, за који је она, као новинарка, морала да зна). Босанскомуслиманску пропаганду о масакрирању затруднелих муслиманки преузела је, преко Стефана Шварца, не само инострана штампа већ и један научник. Ханс Петер Дуер (Duerr), професор етнологије и историје културе на универзитету у Бремену, у интервју Шпиглу, 12.06.1993, (поводом изласка његове књиге "Опсценитет и насиље"), говори о масовном силовању босанских муслиманки, "при чему су трудницама вађени фетуси и закуцавани на дрвеће"[30]. У књизи нема тог податка, пошто не може да наведе доказ. О масовним силовањима има: "Према извештајима у штампи, до краја новембра 1992. силовано је већ 50.000 жена, од којих су многе касерниране као проститутке у око 36 логора", позивајући се на чланак А. Штиглмајер у Штерн-у[31]. Немачки новинар Мартин Летмајер (Martin Lettmayer) ишао је траговима описаних догађаја у чланцима А. Штиглмајер и при томе је наишао на много измишљеног. У Загребу је, децембра 1992, разговарао са више лекара и са представницима разних домаћих и страних институција – нико од њих није нешто посебно знао о силовањима. На Петроварској клиници ни трага од "опсадног стања"; за последњих седам месеци имали су 3 жене жртве силовања (Та клиника је требало да буде препуна трудних силованих жена, са 18 порођаја дневно – рад клинике пред колапсом). Чланак му је објављен у циришком недељнику Die Weltwoche[32], снимљен филм о истраживањима на терену његова ТВ-агентура није хтела (смела!) да прихвати. У немачким медијима велики публицитет је имала судбина босанске муслиманке Азизе, коју су Срби наводно силовали на стадиону у Мањачи, пред 1.500 гледалаца. Ту исповест су лансирали угледни минхенски дневник Süddeutsche Zeitung (међу првима по репутацији и по тиражу) и ЗДФ-магазин "Мона Лиза" (на Другом немачком ТВ-програму). Међутим, у Мањачи нема никаквог стадиона. То је утврдио Летмајер на лицу места. У италијанском католичком недељнику Senjo sete (Знак седам) објављено је, 27. марта 1994, као оригиналан документ, драматично писмо опатице Луције Вертрузе, упућеног претпостављеној сестри-редовници, у коме се опрашта од редовништва, пошто је, Хрватица, силована у Босни од Срба остала у другом стању, одлучила да роди дете, "сведока мира". Ту вест су прихватиле не само католичке парохије, већ и више новина и ТВ-станица у Италији. Паоло Гранди, новинар миланског дневника Indenpendente, пронашао је у ком је манастиру силована сестра Луција као и да је већ родила здраво мушко дете. Истог дана (!), 02. априла, јавио се извесни монсињоре Контрано из Падове, да је та прича у ствари његов рад за један литерарни конкурс.[33] [34] |
< Претходни | Следећи > |
---|