Институт за истраживање српских страдања у XX веку

 

 

15. новембра 1992. објавило је Православље, лист СПЦ у Београду, чланак под насловом; "Изјава дабробосанског митрополита Николаја, поводом недобронамерних интерпретација његовог интервјуа од 25. септембра. Пренели смо податке које је саопштио надбискуп Пуљић".

На ударцу је био и "непоћудни" канадски генерал Макензи (неке његове изјаве нису се допадале муслиманима), до јула 1992. командант Унпрофора у Босни, кога је муслиманско руководство оптужило да је "неколико десетина муслиманки (и врло вероватно такође и Хрватица) силовао, које су касније вероватно убијене" (Недељна Далмација, Сплит, 21.11.1992). И војници Унпрофор-а су оптужени да су долазили у исти српски логор за силовање у Вогошћу, недалеко од Сарајева,  и "послуживали" се муслиманкама и Хрватицама. Рој Гатмана (Roy Gutman), сматра да генерал Макензи има алиби, али да су наводи о војницима Унпрофор-а тачни[15].

А. Stiglmajer се поново јавља 27. новембра, у Basler Zeitung-u, са практично истим чланком као и у Die Weltwoche (22 дана раније), са циничким додатком, да је Митрополит у међувремену "повукао свој исказ без навођења разлога"[16]. (А.С. упорно остаје код свог крунског сведока!).

У немачком језичком подручју, у року од месец дана објављена су четири чланка А. Штиглмајера, истог садржаја: Deutsches Allgemeines Sonntagsblatt, Берлин (30.10.1992), Die Weltwoche, Zürich (05.11.1992), Stern, Хамбург (26.11.1992) и Basler Zeitung, Басел (27.11.1992). Највећег одјека је имао чланак у Штерн-у: Vergewaltigung als Waffe (Силовање као оружје) – прича са насловне стране, у тиражу од милион примерака...

Немачки магазин Der Spiegel пише, 07. децембра 1992, о обиласку две аустријске социјалне раднице избегличких логора у Хрватској, где се, поред разговора са жртвама, наводе  подаци "босанског Министарства унутрашњих послова": 60.000 жена је силовано, од којих су најмање 30.000 трудне. На насловној страни, у урамљеном изводу, даје се свему још и додатни легитимитет: "Више од 60.000 девојака, жена и старица силовано је, до сада, само у БиХ, према процени интернационалних посматрача"[17]. Таквих посматрача и процена – није било. (Први такви "посматрачи" су дошли, и то у Хрватску, тек крајем децембра – Вартбуртон-мисија ЕЗ).

Три недеље касније, 28. децембра, у Шпигл-у је објављен један од ретких чланака о жртвама силовања на оној другој, српској страни. Репортер је у Београду посетио више институција и клиника (психијатријске, гинеколошке), и описао, поред других информација (да не ређамо бројеве) и неколико жртава силовања. Чланак се утопио у мору сличних информација из хрватско-муслиманског табора, форсираних у иностраним медијима. Вредна је изјава управника Психијатријске клинике проф. Слободана Јакулића, да на основу научних истраживања међу становништвом има 7 – 9% психопата, и да се тај број у рату, међу војницима, повећава до близу 30%.[18]

Стефан Шварц (Stefan Schwarz), посланик немачког парламента, предочио је, средином децембра 1992, "откровење" о српским лекарима, "наследницима Менгелеа", који су муслиманкама-трудницама вадили фетусе и замењивали их псећим, одређујући им судбину да рађају псе. Овој медијској посластици није могла да одоли ни инострана штампа. Најдаље је отишао лондонски таблоид Daily Mirror, који је 04. јануара 1992. објавио вест, да је "једна Босанка умрла након покушаја да буде натерана да роди пса[19].Када су изостали обећани докази (видеоснимци!) чуо се и по неки критички глас, али уз пуно разумевања: "добри човек из Бона" је био понесен "наивним ангажовањем за акцију у име "људских права"[20] [21]

Делегација Европске заједнице, под воћством британске политичарке Anne Warburton (у којој је била и Simone Veil), посетила је прво само Загреб (18. – 24. децембра 1992.) а потом Загреб и Босну (19. – 26. јануара 1993), и при томе разговарала с представницима хрватских и муслиманских институција и разних комитета, као и са цетити (!) жртве силовања. У извештају (Warburton-Report, Copenhagen, 28. јануара 1993.[22]) износи се податак о 20.000 силованих муслиманки, без навођења доказа. То је био разлог што је Simone Veil протестовала.

Тај извештај је и касније критикован као неозбиљан.[23] [24] [25](Као извор се наводи хрватски министар за здравство, Младен Лончар, фуснота23). Ова делегација није уопште разматрала извештај Републике Српске о силовању Српкиња и о борделима с њима у Сарајеву, премда је код Уједињених нација та пријава заведена 18. децембра 1992.[26]