Манипулације жртвама силовања [I] |
Четвртак, 28 јануар 2010 | ||||||||
Страна 1 од 6
Пише: Јован Ненадов
Политичка злоупотреба жена силованих у ратовима на YU просторима: Хроника једне бесомучне и подле кампање
"Гласине су постале чињенице, вести вечне истине, У свим ратовима је било силовања жена. У највећем броју случајева било је то "под наредбом" забрањивано али се у пракси толерисало, све док није штетило постављеним циљевима. Само у том смислу су силовања скоро увек имала ратностратешку улогу.[1] Сексуално насиље у "босанском рату" добило је широки публицитет захваљујући систематској и обухватној антисрпској медијској кампањи, базираној на две премисе: прво, да су та силовања у свом обиму један историјски novum, са до тада невиђеним бруталностима; и друго, да су толика и таква силовања била могућа само уз подршку "од горе", као планирана стратегија ратног циља Срба, колективно.
Американка Сузана Браунмилер (Susan Brownmiller), феминисткиња и ауторка дела" Против наше воље: човек, жена и силовање", изјавила је, да су жене масовно силоване у свим ратовима, као и да су силовања од слабије стране редовно пропагандно коришћена да се прикажу као жртве унапред смишљеног плана уништавања. Са искуством вишегодишњег истраживања позадина политике и социологије силовања, од библијских времена па до Вијетнамског рата, тврди да силовања у Босни нису нешто "до тада невиђено" а још мање да су геноцидна.[2]
Интензивна медијска кампања, широм света, вођена је од новембра 1992. до маја 1993, при чему је објављивано око 500 разних извештаја месечно, у "врућем" периоду искључиво о силовању муслиманки[3]. Одјеци те кампање појављују се и даље, с времена на време. О једном таквом је реч у наставку, који је и повод за ово излагање. Писмо за двонедељник “Република”У Републици од новембра 2009. год, објављен је чланак Тамаре Калитерне, "РЕКОМ - одговор неспособним балканским државицама"[4] У тексту, у коме се објашњава сврха оснивања "Регионалне комисије за утврђивање чињеница о ратним злочинима (...) у некадашњој СФРЈ (РЕКОМ)", ударно место посвећено је силовањима у Босни, са упрошћеном шемом: жртве Бошњакиње, силоватељи Срби. При томе се позива на два извора и манипулише подацима. "Сексуално искоришћавање Бошњакиња било је једна од српских метода геноцида. Ужасно је силовање око 20'000 босанских муслиманки", стоји у чланку. Тога, међутим, нема у наведеним изворима. International Human Rights Law Institut de Paul University College of Law објавио је 1996. године извештај своје експертске групе, која је током 18 месеци прикупљала податке о силовањима на тлу бивше Југославије[5]. При томе је радила на терену (у YU и у иностранству) а добијала је и информације од влада 38 земаља као и од 151 разних организација. Истраживано је 4.500 случајева силовања од којих је 1.100 солидно документовано, а 800 идентификовано. Преко половине силованих жена су муслиманке, затим жене неидентификоване етничке припадности, трећа је скупина босанских Српкиња, потом Хрватица. Више од половине силоватеља су босански Срби, остало су Хрвати и муслимани. Екстраполацијом ових резултата, стоји у извештају, може се претпоставити да је било 12.000 случајева силовања, сматрајући прихватљивим и број од 20.000, према мишљењу Европске истраживачке комисије, иако "изузев тог броја нема никаквих других података". Чланица комисије ЕЗ / Европског парламента, француска министарка Симон Вејл, изјавила је, незадовољна радом те комисије на терену и бројем од 20.000 силованих: "Не разумем зашто је све то објављено, када није истина"[6]. Позивајући се на други извор (Todd Salzman[7]), ауторка чланка наставља: "Порекло оваквог насиља (Срба над муслиманкама – Ј. Н.) је нашао у српској култури која узурпира тело жене и своди жену на "њене репродуктивне капацитете који ће рађањем остварити општи циљ национализма – бројчано увећање нације". Он каже да СПЦ, српска култура и државна политика само тако поимају женско тело". Овај скуп којештарија, са расистичким примесама, разумљив је, јер Слазман ништа није "нашао" већ преписао из продукције аутора муслиманског лобија (радо виђених и на сајту Босанског Института у Лондону). Симптоматично је да се и Салзман позива на извештај Bassiouni / MacCormik-a, али не на резултате истраживања већ само на поменутих 20.000 жртава силовања, из прикључених других извештаја и публикација. Док су код Bassiouni / MacCormik-а починиоци из све три етничке групе, Салзман је то прочистио – избрисао је Бошњаке. Госпођа Калитерна је избрисала и Бошњаке и Хрвате – остали су само Срби, по њеном укусу. |
< Претходни | Следећи > |
---|