| Кад кажеш Сребрница, никад не кажеш Братунац, а може и обрнуто |
|
|
| Уторак, 19 јануар 2010 | |
 Интернет Сведок704, 19. Januar 2010.
СРПСКА ЗГАРИШТА СРЕБРЕНИЧКОГ КРАЈА
За Бошка Јакшића, коментатора дневног листа "Политика" Сребреница је "златна прилика српске катарзе или оловни повод бекства од истине". Добро, можда је то заиста тако. Али у свом коментару угледни господин Бошко ствар око (не)усвајања Резолуције о Сребреници, о чему ће одлучивати народни посланици (а зна се ко има већину?!) на то што се залаже за катарзу (дакле и за усвајање) не замерам му, његово је, демократско, право, слагао се ја с тим или не. Свеједно.
Међутим, господину Јакшићу то, што има право на мишљење, не даје и право да се служи полуистинама, да би бројем, наводно побијених у "великосрпском пројекту чишћења Сребрнице (читај БиХ)" фасцинирао јавност и дао свој пуни допринос оној опцији која би да усвоји резолуцију о Сребреници, али уз обавезан префикс - геноцид. Барата он, Јакшић, крупним речима, сусретима са историјом, моралним чишћењем, кворумом храбрости, катарзом, односом према злочину као односу према политици која је до њега довела...
Пре свега, колико се сећам, а сећам се подуже, досад НИКО, ама баш НИКО, осим сад Бошка Јакшића, није избројао да су "Срби, народ чији су припадници побили седам, ОСАМ, ДЕВЕТ хиљада муслиманских ненаоружаних мушкараца, не правећи разлику у годинама..." Било је, истина, и раније лицитирања, што је, наравно, ван сваке памети, јер убиство и једног човека је злочин... Али, данас, кад се у српској јавности поново делимо на оне који су "За" Резолуцију о Сребренци, и за оне који су за ДВЕ резолуције, одвојене, јасно је да је све дозвољено, или неком више неком мање... Гледао сам, ономад, на ТВ, емисију у којој су учествовали Наташа Мићић, за коју извињење и Резолуције о Сребреници, без уметнуте речи - геноцид, ништа не значе, Драгана Маршићанина (ДСС), некада кандидата за председника, и народног посланика Драгана Марковића Палму... У жестокој размени удараца, и испод појаса, дошли смо, коначно, до једне ствари: Ко каже Сребреница, никад не каже "Олуја". И. Тачка. Да не кажем да нико и не помиње Братунац где су Орићеви људи, да не кажем муслимани, побили много људи, да и ја не лицитирам и играм се жртвама, или српска згаришта у сребреничком крају... Њима, ваљда нема ко да се извини, или су мртви у Сребреници значајнији од мртвих у Братунцу? Не бих се с тим сложио. Свим невиним жртвама одајем пошту, и за мене, свака жртва је подједнако тешка. Било с оне, или с ове стране. Досад. Док ми Јакшић, Мићићка и остали Заговорноици да једни мртви имају већу тежину од других, нису отворили очи. А, био сам убеђен да смо сви, пред Богом и пред Алахом и за живота, поготово у смрти, једнаки... Да се не бих играо мртвима, послужићу се коментаром угледног истраживача и научника Миливоја Иванишевића, са Инситута за истраживање српских страдања у XX веку (до 2008. Центар за истраживања злочина над српским народом): "Ако је до истине и помирења нормало би било да се сучеље подаци и документа обе супродстављене стране. То је први, и незаобилазан, услов да се потпуније међусобно информишемо и, свесни свега што се коме догодило, градимо мирну будућност. Свака обмана је изазов за нове неспоразуме, спорове, па и сукобе. Прошло је време медијских манипулација и обмана и данас, коначно, свака од некада ратујућих страна мора погледати истини у очи. Морамо знати шта нам се догодило и шта смо другима учинили. Зато очекујемо да и муслиманска страна пружи јавности на увид страдања својих села и мештана кад су били нападнути од својих српских комшија.
Пренето из: Интернет Сведок, број 704, 19. јануар 2010.
|
| < Претходни | Следећи > |
|---|
