| Трећа страна Рубикона [I] |
|
|
| Уторак, 15 децембар 2009 | |||||||||||
Страна 8 од 9 10. Лисабонски споразумИако у овом прогласу странка српског народа каже да «нема начина, осим бруталне силе» да је неко одвоји од Југославије, опасност од рата је натерала српско вођство да пружи суштинске уступке: пристанак на одвајање од Југославије и пристанак на целовиту државу Босну и Херцеговину. Као минимум заштите Срби су захтевали принцип етничке регионализације. Предлог су западне државе, учеснице разбијања Југославије, сматрале прихватљивим па је у име самозване «међународне заједнице» португалски дипломата Жозе Кутиљеро понудио споразум за разрешење кризе у Босни и Херцеговини. Тај предлог је назван Лисабонски споразум или Кутиљеров план. Понуђен је муслиманској, српској и хрватској страни на преговорима у Лисабону 21.фебруара 1992.године и прихваћен је од свих. Сви су одахнули и прославили догађај којим је отклоњена опасност од рата. А онда је стратешки лажов Алија Изетбеговић поново променио став и повукао сагласност са договора. Тако су створене претпоставке за почетак суровог обрачуна међу народима. Многи верују да је повлачење сагласности уследило због наговора америчког амбасадора у Београду Ворена Цимермана који је допутовао у Сарајево одмах након постигнутог договора. Како год било, утицај западних држава на разарање Босне и Херцеговине био је одлучујући исто као и приликом разарања Југославије. 11. Референдум као РубиконЗашто је стратешки лажов Алија Изетбеговић увео свој народ и друге народе у катастрофу грађанског рата? У емисији «Двије стране Рубикона» водитељ поставља то питање: «Добро се сјећам, ако сам добро прочитао, у Лисабону сте пристали на договор, а по повратку у Босну и Херцеговину сте од тог договора одустали. Да ли се сјећате зашто сте пристали и зашто сте онда одустали?» и добија од Изетбеговића следећи одговор: «Свугдје постоје стратегија и тактика. Људи то често не разликују и бркају. Наша стратегија је била: цјеловита, демократска Босна и Херцеговина. Ови лисабонски разговори, које ви спомињете, били су, колико се сјећам, концем мјесеца фебруара. Једно пет до шест дана прије референдума. Ја сам вам малоприје рекао какав је референдум имао значај за Босну и Херцеговину. То је значило прећи Рубикон, па бити са ове или са оне стране Рубикона. С ове стране Рубикона је агресија, а с оне стране је грађански рат. Тако да је нама је било изузетно важно да се тај референдум одржи. У тој ситуацији ја сам вербално дао подршку том документу, али сам одбио да га потпишем и до потписивања није дошло. Опште је познато да тај папир није никада потписан. Наиме, документ је садржавао и неке позитивне ствари. Гарантовао је цјеловитост босанскохерцеговачке државе у постојећим границама, међународно признатим, и независност земље. Али, имао је и негативну ствар, а то је да је предвиђао етничке регионализације које су за нас биле неприхватљиве. Дакле, било је и добрих и лоших ствари. Ја сам рекао да је то документ који је добар за наставак разговора и да ћемо те разговоре наставити - и ми смо их касније наставили у Бриселу. Али је било неопходно да га не одбијем тада, јер би референдум дошао у питање. Референдум се одржавао 29. фебруара, а разговори у Лисабону 22. или 23. фебруара, дакле једно седам дана прије референдума, а било је врло важно за Босну и Херцеговину да се референдум одржи.» (Алија Изетбеговић, подвукао Љ.Р.) |
|||||||||||
| < Претходни | Следећи > |
|---|
