Институт за истраживање српских страдања у XX веку

Сви смо, ионако уморни од дводневних расправа, прихватили његов захтјев и мирно отишли кућама. Сутра у девет сати, Алија Изетбеговић је мирно, као да два протекла дана нисмо ни ријечи казали, као да није ни лук јео ни лук мирисао, казао да он повлачи свој пристанак на синоћњи компромис и да СДА захтијева да се сви изјаснимо за или против њеног приједлога. Ништа више није могло да се учини. ...

Све је било приређено за чувено засједање Скупштине БиХ на којем је Радован Караџић, у име Срба, изрекао ону своју чувену пријетњу: «Ако изгласате закон и тако нас силом изведете из Југославије, ризикујете рат у којем ће Босна и Херцеговина нестати као држава, а Муслимани као народ». Тиме је сцена за рат била потпуно приређена и само се очекивало када ће он избити.»

(Мухамед Филиповић, БХ Дани бр.166 / 04.август 2000., подвукао Љ.Р.)

   А шта је заправо српски став који Алију Изетбеговића судбинском неумитношћу вуче у рат? Одговор ћемо потражити у документу из јула 1991.године који је Српска демократска странка објавила на српском и енглеском језику под насловом: «Шта предлажу Срби?». 

9.    Шта предлажу Срби?

«Основна идеја... јесте да се, у првом реду, ниједно рјешење не може било коме наметнути. Неправедан, а не само апсурдан, био би сваки покушај да се оним народима који то желе ускрати право да живе у заједничкој држави – Југославији. Са друге стране, недемократски би било спречавати било који народ да изиђе из Југославије уколико то жели и ако је то технички могуће, односно ако не угрожава иста права другог народа на тој територији.
...

Држава Југославија постоји у свом државно-правном континуитету, који не може бити прекинут ничијом једностраном акцијом. За неке грађане и народе држава Југославија је непролазна вриједност и као таква не може нестати нити бити укинута, као што не може бити ни наметнута онима за које не представља вриједност. Меру интегрисаности у заједничкој држави Југославији не могу народи наметати једни другима. Ни један народ не може насилно бити задржан у заједничкој држави Југославији, нити из ње може бити изведен, било дјелимично или у цјелини.
...

Нема начина, осим бруталне силе, на који би се српски народ у БиХ одвојио од Југославије и лишио заштите својих интереса у савезној држави. Све слободе и права српског народа, његов економски, културни, вјерски и политички живот зависе од опстанка у једној држави, на коју српски, као и сваки други југословенски народ, има право.
...

Једини пут за очување Југославије и Босне и Херцеговине јесте пут демократског договарања, без примјене силе и без наметања својих рјешења другима. Право народа на самоопредељење, укључујући и отцјепљење, може бити ограничено само истим таквим правом другог народа.«