Институт за истраживање српских страдања у XX веку

 

Алија Изетбеговић, по речима Филиповића, преговара са српском страном, али о свом учешћу у преговорима «стратешки лаже»:

«Служба за штампу СДА је учешће Алије Изетбеговића лукаво интерпретирала на тај начин као да је Алија Изетбеговић примио преговараче, а не да је и сам узео учешће у преговорима. То је била припремљена резерва да би се лакше могло учинити оно што је услиједило, а то је било дезавуирање самих преговора. У том моменту нисмо примијетили ту замку која нам је лукаво постављена.»
(БХ Дани бр.165 / 28.јули 2000., подвукао Љ.Р.)

Разговори су добро одмицали и онда, после почетних договора, преговарачи су се 23.јула 1991. срели са Алијом Изетбеговићем, који се тек био вратио из посете Сједињеним Америчким Државама. «Управо по доласку из те посјете, Изетбеговић је, на Аеродруму Сарајево, за ТВ БиХ дао изјаву да му је познато да се воде тзв. српскомуслимански преговори, да он то одобрава, те да се нада њиховом успјеху.»
(Мухамед Филиповић, БХ Дани бр.166 / 04.август 2000., подвукао Љ.Р.)

А потом следи такав преокрет «стратешког лажова» да је то изазов не само за историју него и за литературу:

«ТВ Сарајево је затражила да у једној веома популарној емисији, тада познате водитељице политичких емисија ТВ Сарајева Дубравке Кенић, која је била тада веома добро праћена, двојица чланова преговарачког тима дају обавијести о току и евентуалним резултатима разговора. Није ми ни до данас познато како је дошло до тога да су за ту емисију одређени управо Адил Зулфикарпашић и Никола Кољевић.

Емисија је емитирана у елитно вријеме, тј. у осам сати навечер. Након уводног дијела емисије, у којем је сама водитељица објаснила о чему се води разговор пред камерамa у студију, када су двојица актера емисије, Зулфикарпашић и Кољевић, започели да објашњавају разлоге због којих су вођени преговори, дошао је гром из ведра неба. Неко је у студио унио један папир. Водитељица је погледала на тај папир, преблиједила у лицу и започела да га чита. Био је то факс из Централе странке СДА. У том факсу је СДА, односно њено руководство, устврдило да не признаје никакве преговоре, да није уопће за било какве преговоре, да СДА, не само није за одређена рјешења у погледу српско-муслиманских односа, него да се противи и самој идеји споразума. СДА је против идеје о томе да се постигне некакав српско-муслимански споразум.»

(Мухамед Филиповић, БХ Дани бр.166 / 04.август 2000., подвукао Љ.Р.)

Скоро исти преокрет догодио се и када је, на охрабрење Бадинтерове комисије, у скупштинску процедуру уведен предлог за доношење Закона о референдуму о статусу  БиХ у Југославији. Направљена је радна група сачињена од свих парламентарних странака, радило се даноноћно два дана, а онда је начињен предлог око кога су се сви сагласили...

« Најзад, други дан разговора, касно у ноћ смо дошли до солуције против које нису имали ништа ни до тада потпуно супротстављени Алија Изетбеговић и Радован Караџић. ...

Сви су с радошћу и олакшањем дочекали текст на који ни два главна опонента нису имали никакве примједбе. Предложили смо да се текст споразумне формулације одмах потпише, да се о томе напише изјава за јавност, како би у том моменту веома узнемирену јавност БиХ имала коначно једну мирну ноћ, Алија Изетбеговић је рекао да је он сугласан с постигнутим рјешењем, али да предлаже да га сада одмах не потписујемо, него да то остане за ујутро када ћемо сви бити одморнији и свјежији. Напокон, постигли смо споразумно рјешење, сви можемо да одахнемо и да се одморимо, те да сутра ујутро, мирно потпишемо документ и објавимо га за јавност. Били смо сви врло уморни, а мало је људи знало за обичај Алије Изетбеговића да сваку ствар, особито важну, о којој треба да донесе рјешење, оставља за сутра. Разлог томе је, вјероватно, лежао у његовој обавези да размотри сваку такву одлуку са уским кругом својих пријатеља и добије њихову сугласност за њу. Одиста, другачије није могуће објаснити његово такво понашање.