| Миливоје Иванишевић: Страх од чињеница |
|
|
| Четвртак, 15 април 2021 | ||
Убрзо по уласку смо се уверили да у граду нема живих Срба. Све мештане - претежно непокретне, старе и болесне особе и њихове рођаке или пријатеље који су били са њима да их негују - муслимани су поубијали. Поубијани су и сви српски ратни заробљеници. У солитеру близу полицијске станице нашао сам и фотографисао заклану ситну и стару жену. После сам сазнао да се покојница зове Ива (или Ика) Мирковић.
Срамотно би било поставити питање колико је лица
српске националности убијено. То ништа не значи кад више није било
живих. Убијени су сви до којих су дошли муслимански ножеви. По попису из
априла 1991. у граду је евидентирано 1632 становника српске
националности. Њима треба додати и српске затворенике доведене у
Сребреницу 28. јануара 1993. са подручја Церске.
Од тада над свима нама лебди питање шта спречава, или чега се плаше, политичари и руководство РС да се преко две деценије не оглашају поводом покоља Срба у Сребреници. Тај покољ је чињеница од које почиње све што се односи на догађаје у том граду. Није спорно да су Срби стрељали неколико стотина муслиманских ратних заробљеника и да је то ратни злочин. Али, тај злочин је миноран у односу на такође неспорну чињеницу да су муслимани пре тога поубијали све српске ратне заробљенике.
Чак и више од тога, поубијали су и све српске цивиле. До када ћемо још чекати да муслимански злочини добиу своје место у сагледавању судбине српског народа у БиХ током ратног раздобља 1992-1995. Тај српски кукавичлук и сервилност изродио је култ лажи и фалсификата које данас користе муслимани и њихови заштитници из Нато савеза да јавност затрпавају хистеричном медијском хајком против свега што је српско.
Како је могуће да приликом посете Меморијалном центру у Поточарима српски представници једино не помињу страдања свог народа. Да ли је могуће оправдати недостатак бриге за властити народ. Можда је то у почетку, после Дејтона, био страх од В. Петрича или П. Ешдауна, а кад су они отишли српско руководство је трајно сметнуло са ума трагичну судбину Срба у Сребреници и наставили су да то не помињу. Што је још горе они се извињавају „за српске злочине“ и упорно доносе венце цвећа муслиманским убицама којих је пуно мезарје и Меморијални центар у Поточарима.
Време муслиманског терора почело је у пролеће 1992. и пре резолуције СБ ОУН бр.755 којом је БиХ добила међународно признање. Злочини тог раздобља детаљно су документовани у југословенском „Меморандуму о ратним злочинима и злочинима геноцида у Источној Босни (општине Братунац, Скелани и Сребреница) почињени против српског становништва од априла 1992. године до априла 1993. године..“ У Меморандуму је представљен календар (дан и месец) убиства за сваког од већ хиљаду убијених мештана, редослед уништавања села, имена нападача, и на крају сведочења избеглих мештана. Меморандум је јуна 1993. амбасадор Драгомир Ђокић предао ОУН, а у архиви је заведен под бр. A/48/177 и (S/25835). након две године, 1995. Исти документ је такође на захтев председника СРЈ Добрице Ћосића у Вашингтон однео професор Београдског универзитета др. Дарко Танасковић и уручио: битним установама америчке администрације. То је био веома значајан, али јавности, па чак и руководству РС, изгледа и данас непознат документ. Нема сумње да су српски политичари у Бања Луци, као и Београду, после прогона Милошевића, Караџића и Младића, прецизније после Дејтона, у страху за личну егзистенцију прихватили чињенице силе, а не чињенице истине. У том страху налазим разлог за још увек присутно прећуткивању покоља властитог народа у Сребреници. Међутим, веома ми је блиско мишљење које је изнео академик Коста Чавошки у предговору другог издања моје књиге „Сребреница јул 1995. – у трагању за истином“ . Угледни академик је био веома јасан: „Од давнина је познато да се чињеничка истина прећуткује, искривљује, па и затире када је у сукобу са политиком да би послужила овом или оном моћном интересу. То се управо збило истини о Сребреници.“ Миливоје Иванишевић |
||
| < Претходни | Следећи > |
|---|
