Институт за истраживање српских страдања у XX веку

Почетна страна arrow Сведочанства arrow Бивши логораш Душко Глигорић: Пресуда је срамотна
На подручју општине Сребреница од 1992. до 1995. године убијено је или умрло, после стравичних тортура, 3287 Срба, То није коначан број. 
 
 
 
AddThis Social Bookmark Button
 

Бивши логораш Душко Глигорић: Пресуда је срамотна Штампај Пошаљи
Понедељак, 25 јануар 2021
22.01.2021 Глас Српске | СРНА

ДОБОЈ- Душко Глигорић, некадањи припадник Четврте озренске лаке пјешадијске бригаде којег су у нападу на Возућу заробили припадници такозване Армије БиХ и одреда "Ел муџахедин", оцијенио је да је срамотна и разочаравајућа пресуда Суда БиХ којом је командант Трећег корпуса такозване Армије РиХ Сакиб Махмуљин осуђен на 10 година затвора за злочине над заробљеним српским цивилима и војницима на подручју Завидовића и Возуће 1995. године.

- Да се 10 година пресуди некоме, то је срамота, а 25 година причамо и свједочимо о дешавањима у тим логорима. Џабе је то све - изјавио је Глигорић новинарима у Добоју.

Глигорић је истакао да је много пута давао изјаве о свом и страдању оних за које је знао, истичући да је незадовољан што нису процесуирани одговорни и починиоци злочина над Србима из Возуће.

Он је посјетио да су га заробили 11. септембра 1995. године у селу Кестени припадници Трећег корпуса такозване Армије БиХ и одреда "Ел муџахедин", и да га је само пука срећа спасила да преживи вишемјесечно заробљеништво у Кестенима, Бановићима и Тузли.

Видно емотиван и потресен данашњом пресудом, Глигорић је кроз сузе рекао да му сјећања на те догађаје и страдања и данас причињавају велику бол.

Глигорић наводи да су их заробиле мјешовите снаге Трећег и Другог корпуса такозване Армије БиХ, као и јединице одреда "Ел муџахедин". На лицу мјеста убијена су четири младића, док је Глигорић лакше рањен.

По заробљавању спроведени су до сеоске сале у Кестенима, гдје је, према његовој процјени, већ била формирана колона у којој је било више од 40 живих заробљених сабораца и цивила.

Глигорић наводи да су, дошавши до колоне, натјерани да погну главе, а ако је неко одступао, био је ударен или оборен.

- У том положају чуо сам комешање, јауке, ударце и рафалне пуцње - истиче Глигорић.

Он се присјећа да је у каналу видио обрисе нечијег беживотног тијела.

Као рањеног, смјештају га на зачеље колоне, што му је, како он оцјењује, спасило живот.

- Имао сам срећу да, као и тројица мојих сабораца, као посљедњи у тој колони будем издвојен од војске Другог корпуса да бисмо носили рањеног муслиманског војника према Лозној - наглашава Глигорић.

У том тренутку Глигорић о судбини сестре и Срба из колоне ништа није знао, осим да су предати Трећем корпусу и одреду "Ел муџахедин".

Убрзо је пребачен у Бановиће, гдје је смјештен у објекат некадашњег Дома здравља. Заједно са осталима, он је ту испитиван, пребијан и мучен. О том периоду, видно емотиван, Глигорић није хтио говорити.

Везаних руку и погнутих глава, дио заробљеника су аутобусима превозили у тузлански затвор.

- Најгори је био пут до Тузле јер ко је дошао до тузланског затвора, он је и преживио - истиче Глигорић.

Описујући боравак у затвору, Глигорић истиче да га је, између осталих, исљеђивао и некадашњи наставник у Возући Рефко Чамџић, који се, како је навео, коректно понашао према заробљеницима.

Од њега сазнаје да му је сестра жива.

- Питао сам га да ли ми може рећи нешто о сестри. Чамџић је потврдио, запријетивши да о томе не смијем никоме говорити или ће ме убити - истиче Глигорић.

Он је у Тузли боравио 196 дана, све до 24. марта 1996. године, када је размијењен у мјесту Сочковац, општина Петрово.

Глигорић је током ратних дешавања изгубио оца, који је погинуо 2. новембра 1992. године, брата, који је погинуо 4. јуна 1994. године, као и мајку, која је умрла 1995. године.


https://www.glassrpske.com/cir/novosti/vijesti_dana/bivsi-logoras-dusko-gligoric-presuda-je-sramotna/347775







AddThis Social Bookmark Button
 
< Претходни   Следећи >