Институт за истраживање српских страдања у XX веку

„Сценарио за издају Сребренице је свесно припремљен. Нажалост, у тај посао су умешани босанско Председништво и команда Армије…“[6]

Наиме, Мустафић је био посебно киван због начина на који се злоупотребљавала „демилитаризована зона” у и около Сребренице:

„Слободна Босна: Које су биле последице напада организованих из демилитаризоване зоне за житеље Сребренице?

Мустафић: То је било свесно давање повода српским снагама да нападну демилитаризовану зону.”[7]

А на шта је то Изетбеговић циљао, може се видети из извештаја Генералног секретара УН:

„Неки преживели чланови сребреничке делегације изјавили су да је председник Изетбеговић такође рекао да је сазнао да је НАТО интервенција у Босни и Херцеговини могућа, али да би могла да се деси једино када би Срби упали у Сребреницу и убили бар 5.000 људи.”[8]

Исти извештај додаје и да је Изетбеговић ово „категорички демантовао”. Но, њега самог је демантовао још један од његових људи, Хакија Мехољић, бивши шеф полиције у Сребреници:

„Наша делегација је била састављена од девет људи, један је међу нама био из Братунца и нажалост једини он није жив, а сви остали из делегације су живи и то могу потврдити.”[9]

Али – ако би се усвојила предложена Декларација Кораћа/СДУ (и осталих „поносних супотписника”) о Сребреници, и Србија и њени грађани „признали” да је лабилни босански Хрват и плаћеник Дражен Ердемовић починио злочин „у њихово (тј. „наше”) име”, онда би свака даља расправа била сувишна, и могла би се занемарити не само Изетбеговићева улога у сребреничким догађајима из јула 1995, не само његово одбацивање мировног плана који је могао да спречи да опали и једна пушка у Босни, већ и евентуална улога осталих из 10. диверзантског одреда које, да подсетимо, ни Хашки трибунал ни власти у Србији и БиХ не траже, нити за њима издају потернице. Уместо тога, како у предложеној Декларацији лепо пише, „питање одговорности за злочин постало (би) стална тема у политичком и јавном животу” (тј. Србија и њени грађани би морали да се посипају пепелом док је света и века„ без права на довођење у питање „званичне верзије” догађаја у Сребреници, а Кораћу и компанији би био загарантован стални друштвени ангажман), а, уз то, Србија и њени грађани би морали да „сносе моралну и све друге последице” (тј. да плаћају одштете док је света и века). И, разуме се, ко би више и говорио о, на пример, Јасеновцу. О сталним, вековним злочинима из турских времена да и не говоримо. Али, разуме се, и то је део пројекта чији је циљ да се Срби као народ држе у перманентној дефанзиви и државној делегитимизацији.