Институт за истраживање српских страдања у XX веку

ПРЕДГОВОР

У оквиру ширег и постојаног настојања да поступно објављујемо како мање познате радове и прилоге др Радована Караџића, тако и радове о њему самом, издавање Караџићевих дела започињемо збирком његових ратних наредаба. У тренутку када су издаване, почев од 13. јуна 1992. па до самог краја рата 1995. године, оне су биле изузетно значајне као најпоузданије сведочанство о упорној и несаломљивој вољи др Радована Караџића да предупреди вршење ратних злочина (који се у сваком рату, а нарочито у грађанском и верском, тешко могу избећи), а да се, уколико до њих ипак дође, њихови извршиоци одмах открију и без одлагања изведу пред лице правде.

После седам година и страшних ратова који су се у међувремену водили, током којих су извршени непојмљиви злочини, објављивање и поновно разматрање Караџићевих ратних наредаба за предупређивање ратних злочина делује помало сувишно и непотребно. Јер, нови господари света, највећма оличени у јединој преосталој суперсили, не само да ништа нису предузимали да се током агресије Атланског пакта на СР Југославију и завојевачког рата Сједињених Америчких Држава и Велике Британије против Авганистана ратни злочини благовремено предупреде, него су их нештедимице чинили у тврдој вери да им нико не може наудити, а камоли извести пред било какав национални или међународни суд. У односу на такве "ратнике" који су све своје злочине квалификовали као "колатералну штету", др Радован Караџић се битно разликује, па би се за њега могло рећи да је у односу на нове господаре света заиста ратовао витешки. 

Нама, међутим, није свеједно какав ће суд о др Радовану Караџићу имати његови савременици, пошто је он једини живи Србин који је ушао у мит и легенду и који ће, ако Бог  да, у неком следећем преломном тренутку изнова предводити српски народ. Зато је изузетно важно да се сачувају и одбране како част и достојанство његове државничке улоге, тако и његов морални интегритет.

Да је посреди само одбрана Караџићеве части и достојанства пред српским народом, неки већи труд не би упоште био потребан, поготово што наш народ добро познаје и своје јунаке и своје издајнике. Невоља је, међутим, у томе што је тужилац Хашког суда, сходно начелу командне одговорности, оптужио др Радована Караџића за најтеже ратне злочине и што се већ седам година у страним јавним гласилима његовом имену приписује епитет ратног злочинца. Тај инострани зао глас заслужује одговарајућу пажњу, па се највећма зарад њега по први пут објављују све ратне наредбе др Радована Караџића. Из тих разлога треба испитати и саме основе на којима тај зао глас почива.

Дана 24. јула 1995. хашки тужилац оптужио је др Радована Караџића и генерал-пуковника Ратка Младића за чак шеснаест најтежих кривичних дела, која се квалификују као геноцид, злочин против човечности, повреда закона и обичаја рата, незаконито затварање цивила, гађање гранатама скупова цивила, уништавање светих места, свеобухватно уништавање имовине, гађање цивила снајпером, узимање талаца као људског штита и друге тешке повреде закона или обичаја рата. Чак се стицао утисак да је, сходно начелу командне одговорности, др Радован Караџић учињен одговорним за малтене све тешке злочине које је било ко од Срба починио за време грађанског односно етничког и верског рата у Босни и Херцеговини. Потом, 14. новембра 1995. године хашки тужилац је подигао нову оптужницу против др Радована Караџића и генерал-пуковника Ратка Младића. Том оптужницом тужилац је бар делимично одступио од позивања на начело комадне одговорности, тако што је покушао да др Радовану Караџићу припише и непосредно командовање у борбама око Сребренице и тиме направи од њега саучесника у самом планирању, подстрекивању и наређивању ратних злочина после заузимања овог града.