Институт за истраживање српских страдања у XX веку

[7] Навешћемо неколико могућих, али не и доказаних, случајева освете. А.Р. описује случај села Чардак у коме је 25.јуна 1992. год. од стране Срба уништена Жупна црква Госпе Жалосне и Самостан Долороза сестара служавки малог Исуса, оба објекта  из 1918. г. Ти објекти нису имали статус културног добра и нису били под заштитом. Занемарује, или свесно прећуткује, да су два месеца раније (4. и 24. априла 1992.) у том крају и селима Костреш, Чардак и Јасиковача (недалеко од њих је и Сијековац) Хрвати и муслимани извршили стравичан злочин над цивилним српским мештанима и том приликом убили 43 лица српске националности. (Многи су одведени у логоре из којих се никад нису вратили, жене силоване, села опљачкана и разорена.) У самом граду Дервенти, 24.04.92. год. ликвидирана је породица Саве Живковића. Прећуткује да је у суседном општинском центру Дервенти разорен православни храм Успење Пресвете Богородице из 1885. а суседном селу Костреш црква Огњене Марије.  У Модричи се исто догодило са црквом Успење Пресвете.Богородице из 1868. г. Сличне случајеве имамо и у Брчком, где је у селу Буквик разорен православни храм Св. Пророка Илије из 1903.год. У Шамцу је оштећена црква Св. Димитрија, а разорена црква на градском гробљу. У Зворнику у селу Растошница уништена је православна црква Св. Кнеза Лазара. А у Сребреници и Братунцу све сеоске цркве, а у самој Сребреници обе српске цркве. Цркви у центру града, за коју сведок каже да је остала „недирнута“, сачувана је само фасада. Унутрашњост је уништена и спаљена. Да је посетио цркву и сам би то видео. Једна од џамија коју су Срби порушили  у Сребреници подигнута је на темељима некадашњег храма Св. Николе. У Сребреници једино је остала нетакнута католичка  црква коју А.Р. и не помиње.

[8] После рушења џамије у Бања Луци, која је неспорно била и значајан споменик културе, интервенисао је лично Предсениик РС посебном наредбом да се обезбеде сви верски објекти у том граду (Р.Караџић :“Ратне наредбе“, Међународни одбор за истину о Радовану Караџићу, Београд 2003. стр.137.) Сличне интервенције о заштити српских богомоља са муслиманске или хрватске стране нису нам познате.

[9] Миливоје Иванишевић:“Злочини над Србима БиХ 1992-1995“, Удружење Срба из БиХ у Србији и „Чигоја штампа д.о.о.“, Београд, 2005. стр. 9.

[10] Верски архиви су углавном чували документа о властитом оснивању и деловању, верску литературу и изводе из матичних књига венчаних, умрлих, рођених. Значајнију историјску грађу преузимале су и чувале одговарајуће републичке културне и научне установе.

[11]) Релативно употребљиви прегледи уништавања српских богомоља и споменика наведени су у публикацији Слободана Милеуснића „Духовни геноцид 1991-1993“, Музеј СПЦ. Бгд. 1994. год. и у документу Владе Савезне Републике Југославије: „Противтужба Међународном суду правде у Хагу за злочине геноцида учињене према Србима у бившој југословенској републици БиХ“. Али и тај документ СРЈ се заснива на документацији пок. С. Милеуснића.  Међутим, у оба случаја изостављена су многа црквена здања и остали верски објекти у недоступним општинама под МХ влашћу, као и споменици страдали од 1993. године. Књига покојног С. Милеуснића позната је овом сведоку.

 [12] Генерал Радовован Радиновић: „Лажи о сарајевском ратишту“, Свет књиге, Београд, 2004, стр.112-114.

[13] Наведени документ достављамо у прилогу овог елабората.