Институт за истраживање српских страдања у XX веку

 Сведок Андраш Ридлмајер, кад се изузму верски објекти, посебну пажњу је усмерио на „намерно“ спаљивање и разарање Оријенталног института (17.маја 1992) и Националне и универзитетске библиотеке БиХ (25.августа 1992), односно старе Градске већнице, у Сарајеву.У оба случаја опис је исти. У разговору са очевицима је сазнао да су Срби са положаја у брдима изнад центра града рафалном паљбом запаљивом муницијама тукли само овај Институт који се налазио у густо насељеном делу града „на последњим спратовима  велике четвороспратне пословне зграде“. Напад је био намеран. Ниједна друга зграда у том делу града није погођена. Три месеца касније на исти начин, „из рафалне паљбе гранатирана је и запаљена Национална и универзитетска библиотека...“ И у овом случају „.. рафална паљба запаљивом мујницијом била је прецизно усмерена са више положаја војске босанских Срба на брдима изнад старог језгра града“. Ову констатацију су дали и неки ватрогасци који су „били изложени ватри из тешких митраљеза и противавионског оружја. Та паљба им је понекада пресецала шмркове и морали су да узимају воду из Миљацке“ Тешко је претпоставити да српски митраљези са брда могу добацити до центра града. (Познавајући понашање муслимана у Сарајеву лако је претпоставити да су они, да би провоцирали Србе, из Института тукли по српским линијама одбране и тиме. Господин А.Р. одбија такву могућност.) Невероватно да од толике „паљбе“ не страдају ватрогасци, већ само њихови шмркови! Колико је то за Србе технички било изводљиво не можемо се квалификовано изјашњавати. По експертизама урађеним за одбрану генерала Станислава Галића, Војска РС је имала, у односу на муслимане, само један надвисујући положај у Сарајеву. То је брдо Требевић.[12] Сарајевом је доминирала муслиманска артиљерија која је држала не само Игман, већ и све битне коте око града, а у граду терористи и стручњаци за минирање који су се истакли и у бројним терористичким акцијама које су покушавали да припишу Србима, привуку пажњу светске јавности и испровоцирају оружану интервенцију НАТО-пакта против Срба (ул Васе Мискина, Меркале 1 и 2, а вероватно и уништење ова два објекта).

 Треба подсетити да су изгореле књиге углавном српских аутора. Остале су спашене. Неке од њих су изношене неколико дана пре описаног догађаја. Наш Центар добио је својевремено анонимну доставу од неког сарајлије који станује близу Градске већнице. У том допису, који гласи „Нема савршеног злочина-злочинци се обично враћају на мјесто злочина“, налази се неколико интересантних података о уништавању овог културног објекта.[13]

 Г.Андраш Ридлмајер, не поштујући наслов свог пристрасног „експертског“ рада, без обзора за који се од два раније поменута могућа наслова определио: „Уништавање културне баштине Босне и Херцеговине од 1992. до 1996. године“ или „Извештај о културном наслеђу Босне и Херцеговине“, није сведочио да је у Сарајеву оштећена српска Саборна црква из 1874. године, да је изгорео део зграде Митрополије са библиотеком и да је опљачкана, а потом запаљена, зграда Богословије, такође са библиотеком. А кад је о сарајевским Србима, њиховим културним добрима и имовини реч, не само то.

 Немогуће је не поменути његов захтев упућен председнику САД Б. Клинтону у коме тражи да се укине забрана на увоз оружја муслиманима у БиХ. Непознато је да ли га је на тај чин подстакла љубав према босанским муслиманима или неки из музеја залутали предмет. А можда и једно и друго, ми то никад нећемо сазнати. На сведочењу покојном Слободану Милошевићу он је потврдио да је писао Председнику Америке, али је нагласио да то нема никаквог утицаја на његов професионални истраживачки рад. На нама је да верујемо у његову искреност.

 Прилог:
Анонимна достава „Нема савршеног злочина - Злочинци се обично врачају на мјесто злочина.“

 Руководилац Центра,
Миливоје Иванишевић