| Сведочење А. Ридлмајера о уништавању културне баштине или споменика културе у БиХ 1992-1996. |
|
|
| Среда, 20 мај 2009 | |||||||
Страна 1 од 5
Уочљиво је да је наслов експертског рада, прецизније део тог елабората, који сам имао на располагању, „Уништавање културне баштине Босне и Херцеговине од 1992. до 1996. године“[1] веома претенциозан, хвалисав, дискриминаторски, али и обмањивачки.[2] Како је могуће говорити о културној баштини БиХ, а изоставити оно најдрагоценије, културну баштину Срба, који - можда за неупућене треба рећи - на истим просторима живе скоро хиљаду година пре турске окупације, а тиме и појаве ислама и муслимана и настанка њихових објеката. Где су српски верски и културни споменици такође више векова старији од џамија и муслиманских верских објеката и институција. Господин Андраш Ридлмајер превасходно разматра муслиманске објекте - делимично и католичке - али при том наводи низ објеката који се не налазе у регистру културних добара БиХ, немају статус споменика културе, а тиме тешко да могу да припадају „културној баштини“.[3] (У овом случају не треба занемарити ни чињеницу да по међународним конвенцијама, у зони оружаних дејстава заштиту имају споменици културе, а не верски објекти.) Није дато бјашњење ни зашто су предмет експертског рада непокретни, а неупоредиво ређе остали, стари и значајни, споменици културе (ретко се помињу, истим законима БиХ заштићени, изузетно значајни и стари музејски, библиотечки и архивски документи, старе књиге, слике, старо оружје, одевни предмети, накит, новац, разне верске реликвије и музејски експонати. Ово помињем јер одавно постоје индиције да су у Сарајеву током рата од стране муслиманског руководства такви предмети поклањани ради добијања наклоности страних државника, дипломата, новинара...Зашто не и наклоности службеника Хашког трибунала?) [4] [1] Поднаслов „Послератно испитивање спроведено у одабраним општинама“, обележено као „радна верзија превода“ стр. 600-632 или 03074326-03074358, потом „превод“ стр. 721-865, остале ознаке тих страница: IT-03-67-PT p.669-12459Ter до IT-03-67-PT p.525-12459Ter. Извесан број странице и садржаја су сасвим истоветни. Несхватљиво. [2] Мора се поставити питање и разлике између наслова и назнака при дну сваке странице која гласи „Извештај о културном наслеђу Босне и Херцеговине“. Шта је у ствари тема истраживања и сведочења? Уништавање културне баштине, како гласи наслов, или Извештај о културном наслеђу? [3] На једном месту овај експерт наводи да је од укупно 277 уништених или оштећених џамија само њих 71 имало званичан статус „заштичени споменик“. [4] У извештају против г. В.Шешеља наводи се да је обухваћено 158 (углавном верских и непокретних објеката) али се не зна колико је њих под заштитом. Од тог броја само су три припадала осталим делатностима: библиотеке, архиви и музеји. Међу њима је, несхватљиво, наведен чак и мост у Мостару !!! под одредицом „други објакти“. Од укупно 158 обрађених уништених објеката џамија је 101, а од тог броја само њих 30 је било под неком врстом заштите. Од 57 римокатоличких цркава само 7 је било под заштитом.
(наставак) За објекте под заштитом није довољно само навести да је то „заштићени споменик“, већ и коју врсту заштите је имао[1] и категорију, односно културни или историјски значај предметног објекта.[2]
Законом заштичени споменици
културе се, без обзира на наведене врсте заштите, по свом значају деле, или
класификују, на: а) културно добро, б) културно добро од великог значаја и в)
културно добро од изузетног значаја. Мали број њих се налази и у Листи светске
културне баштине (УНЕСКО). Огромна вечина наведених верских објеката припада
„модерном“ историјском периоду и услед тога нису имали статус културног добра,
а тиме нису подпадали ни под један од наведених режима заштите (стр.754.764,771,779,781,783,785,787,789,802,804,806,820,827,830,
832,834,836,838,840,842,844,846,848,850,852,854,856).
Предмет овог елабората је, као што смо навели, страдање муслиманских и хрватских, али не и српских православних, верских објеката.[3] Међутим, многе џамије и католичке цркве нису страдале зато што су верски објекти, већ зато што су то била истакнута упоришта политичког, па и терористичког деловања муслиманских фундаменталиста. За њихово разарање највише су криви они који су их користили, умесније речено злоупотребили, за те нелегалне активности против друге, или друге две, верске заједнице. У многим местима БиХ богомоље су биле средишта у којима су формиране локалне илегалне политичке и паравојне формације, центри за обуку људства, набавку и дистрибуцију оружја, магацини војне опреме и експлозива.(Навешћемо неколико примера. У Сребреници је за такве скупове још током 1990. коришћена џамија Азема Бегића, а на сеоском подручју џамије у селима Пећи, Осмаче, и др. Ту је главни имам ефендија Асим Ковач држао и џеназу ратним злочинцима из 2. св. рата, муслиманским светим ратницима-шехидима, пред скупом од 3000 људи. На једном од таквих скупова говорио је и Сулејман Угљанин.[4] И Алија Изетбеговић је за своје тајне активности у Сарајеву користио џамије. Имамо сведочење да је у Беговој џамији и потом у просторијама Исламске заједнице одржао састанак са Расимом Љајићем и Сулејманом Угљанином.[5]) Међутим, велики број џамија разориле су хрватске оружане формације, а католичке цркве је уништила муслиманска војска, припадници Армије БиХ. Њихов међусобни сукоб био је немилосрдан. (На територији Цазинске крајине до разарања је морало доћи и услед сукоба између муслимана.) Једино у уништавању српских и православних објеката није било разлике између Хрвата и муслимана. Аутор у безмало свим случајевима наводи да су значајан извор информација локални свештеници, хоџе или фратри. Такође се наводи и документација Ријасета, централне управе исламске верске заједнице. Наравно да ти имами или Ријасет нису помињали своје политичке и друге, за верске установе неприкладне и Уставом БиХ забрањене, активности које су допринеле, ако не и проузроковале, разарање.[6] Господин А.Р. покушава да разарање богомоља прикаже као културни геноцид и начин да се у наведеним општинама и местима затре сваки траг ранијег постојања неке не српске верске или националне популације. (Да је то био циљ поставља се питање зашто су скоро недирнута гробља.) Избегава чињеницу да је увек узајамно уништавање верских објеката незаобилазна компонента грађанског верског рата. Једино уништавање споменика културе може да се прихвати и третира као културни геноцид. Као битан доказ да су Срби одговорни посебно је истакао оне џамије које су страдале од експлозива који је „био постављен унутар џамије“. Избегава да помене могућност да је експлозив затечен у џамији и да је активиран можда чак и од самих муслимана приликом њиховог бегства. Тиме су прикрили властито деловање, а истовремено могли да оптуже српску страну. (Наш експерт је многе објекте обишао десетак година после њиховог уништења. Какве валидне доказе је нашао да су то учинили Срби и начин на који су то учинили. У рубрици „Извор информација“ аутор наводи самог себе!? )
|
|||||||
| < Претходни | Следећи > |
|---|
