Институт за истраживање српских страдања у XX веку

(Пробој из логора извршен 22.априла 1945. и том приликом изашло 124 до 129 логораша. Ово тврди Антун Милетић, пуковник, директор Архива ЈНА у књизи издатој 2007.год. и исправља ранију бројку од 80 преживелих.)

 Извори који потврђују да је у логору убијено више стотина хиљада Срба, Рома и Јевреја.

1)      Енциклопедија Лексикографског завода, Загреб, 1958. год. књига 3, стр. 648-649. Релативно скоромно, рекао бих и невољно, наводи „...усташки су квислинзи у Јасеновцу смјестили концлогор...“   „Кроз четири године (1941-1945) у логору су примјењиване сурове методе понижавања, терора и уништавања људи, жена и дјеце: од убијања заточеника мотикама, коцима, ножевима и револверима, изгладњивања до смрти (у „Звонари“), вјешања и спаљивања у т.зв. Пицилијевим пећима (названим по инг. Пицијију, заповједнику радне службе у логору) до масовних егзекуција на „Гранику“, гдје су усташе убијале жртве маљем и чекићем, парали им трбухе и бацали их у Саву. У том логору побијено је око 500-600 тисућа Срба, Хрвата и Јевреја.“`

2)      Јаков Гело: „Демографске промјене у Хрватској од 1780 до 1981. године“, „Глобус“, Загреб, 1987. наводи да је у Јасеновцу убијено преко 700.000 затвореника.

3)      Александар Ранковић је у савезној Скупштини изјавио 29. децембра 1951. да је у логору Јасеновац убијено преко 700.000 лица, „Борба“ од 30.12.1951.

4)      Комисија у саставу пет професора универзитета после испитивања 1961. и 1962. закључила је да је само у испитаним гробницама покопано преко 700.000 лешева. За неке гробнице се ни тада још није знало. Даља истраживања су из непознатих разлога обустављена. У наведени број нису обухваћене жртве које су спаљене у Пицилијевим пећима, бачени у Саву или скувани за сапун (у 12 великих казана, запремине 2.200 л.) чије су кости превожене вагонетима и бацане у Саву, као ни кости из гробница које је у међувремену плавила, раскопала и однела Сава. Наведену комисију сачињавали су: др Анте Погачник, Завод за судску медицину Љубљана; др Вида Бродар, професор универзитета у Љубљани; др Анте Премрл, професор судске медицине на загребачком универзитету; др Србољуб Живановић, антрополог, пензионисани професор универзитета у Лондону и др Здравко Марић, археолог, професор универзитета у Сарајеву.

5)      Иван Потрч, „Борба“ 8.маја 1945. у Јасеновцу на зверски начин убијено 800.000 лица.

6)      Међународна конференција за репарације у Паризу, актом од 13. децембра 1945, под римско три, признала је број од 700.000 убијених у Јасеновцу.

7)      Војни суд у Нирнбергу наводи исту бројку.

8)     Антун Милетић: “Концетрациони логор Јасеновац“. Београд, 2007. Прве три књиге у тиражу од 10.000 ком, обима 2.500 страница, изашле  пре 20 година и давно распродате. Најчешће помињане бројке о укупном броју жртава су 600.000-700.00 лица. (Поједине процене, по њему, иду од 20.000 до 1,400.000 убијених.) Интервју „Политика“, 21.10.200

Скоро да није спорно да су у прикривању злочина у Јасеновцу, као и у целој НДХ, подједнако ангажовани и усташе и хрватски комунисти. Све што су усташе урадиле у раздобљу 1941-1945. комунисти су прикривали наредних деценија. Као да су и једни и други наслућивали да може доћи време кад нација и држава могу да одговарају за злочине геноцида, попут садашњих збивања у Европи поводом својевремених злочина над Јерменима у Турској.

Поред познатих случајева оспоравања укупног броја јасеновачких жртава чему су посебан допринос дали Богољуб Кочовић, Владимир Жерјавић, Фрањо Туђман, па и Никица Валентић, завређују пажњу изјаве Славка Голдштајна и Адила Зулфикарпашића. Њих двојица се позивају на неку још непубликовану књигу Савезног завода за статистику у којој се налази имена жртава овог логора. Обе ове изјаве су, вероватно, дате  поводом суђења Динку Шакићу.

Славко Голдштајн је поводом тврдњи Ф. Туђмана да је у Јасеновцу убијено само 28.000 лица изјавио да треба престати са манипулацијама и прихватити бројке (он помиње 58.188 жртава) које ће ускоро објавити институт А. Зулфикарпашића. („Наша Борба“, 6. јул 1998.)

Адил Зулфикарпашић је тим поводом био знатно прецизнији. Он је у разговору са новинаром сарајевске публикације ДАНИ (Нерзук Ћурак) најавио „документ који руши мит о 700.000 јасеновачких жртава“. Он се директно позива на неки документ Савезног завода за статистику који „обара те општеприхваћене бројке“ и прецизно наводи бројке „У Јасеновцу и Градишкој убијено је 59.086 особа. Од тога је 33.846 Срба, 9.044 Јевреја, 1.471 Ром, 942 муслимана, 6.544 Хрвата, 194 Словенца, 60 мађарских Жидова и око 50 Mакедонаца, а 6.849 особа је национално неидентифицираних.“ Попис је наводно урађен 1964, а штампан је као књига у тиражу од само 2-10 примерака тек 1992. Предговор је написао тадашњи директор Савезног завода за статистику Ибрахим Латифић. („Јасеновац на суду“, ДАНИ, 20. јул 1998) Бесмислена је и сама идеја да се имена о жртвама логора Јасеновац скупљају тек после скоро 20 од рата и да то буде неки веродостојан документ. У међувремену је помрла већина лица која би могла нешто да каже о Јасеновцу. Многи Срби су се одселили из крајева која су највише страдала. (Подсетимо се само случаја општине Бос. Дубица у којој је први младић стасао за војску тек 1962. године. Сва деца су током рата побијена заједно са родитељима или у збеговима или у Јасеновцу. Ко у таквој ситуацији да издиктира имена жртава?)

Можда је овом приликом корисно навести још неке књиге у којима се говори о Јасеновцу. Интересантно је проверити колико је саговорник обавештен о литератури која постоји о тој проблематици. Ово је кратак избор из веома обимне документарне грађе.

Ђорђе Малиша: „У мучилишту-паклу Јасеновац“, наклада пишчева, 1945.

Милко Рифер: „Град мртвих Јасеновац 1943“, Накладни завод Хрватске, 1946.

Злочини у логору Јасеновац, Земаљска комисија Хрватске за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача“, Загреб, 1946.

Драго Чолаковић: “Јасеновац 21.08.1941-31.03.1942“, „Свјетлост“, Сарајево, 1948.

Мато Кудумија:“Петнаест хиљада вагона смрт: записи о усташким затворима и логорима Јасеновац и Стара Градишка“, Копривничка тискара, Копривница, 1966.

Владимир Дедијер: „Ватикан и Јасеновац: документи“, „Рад“, Београд, 1987.

Јоспи Јурчевић: „Настанак јасеновачког мита: проблеми проучавања жртава Другог свјетског рата на подручју Хрватске“, Хрватски студиј, Загреб, 1998.

Јосип Печарић:“Српски мит о Јасеновцу: скривање истине о београдским концлогорима“, „Дом и свијет“, Загреб, 1998.

Наташа Матаушић: “Јасеновац 1941-1945: логор смрти и радни логор“, Јавна установа спомен-подручје Јасеновац, 2003.

Младен Ивезић: “Бројке“, властита наклада, Загреб, 2003.

Зоран Васиљевић: “Сабирни логор Ђаково“, Центар за повијест Славоније и Барање; Јасеновац“ Славонски Брод.

Кустоси Јелка Смрека и Ђорђе Миховиловић објавили поименичан списак од 72.193 жртава логора Јасеновац. Од тога 40.251 Срба, 14.750 Рома, 11.723 Јевреја, 3.583 Хрвата, 1063 муслимана. Списак није коначан. Тим поводом директор Спомен парка Наташа Јовичић дала изјаву „Бети“, 20. 12. 2007.

М.Ив.