Институт за истраживање српских страдања у XX веку

Почетком марта 1992. блокирана је Чапљина (у самом граду Хрвата 3093, муслимана 2217, Срба 1287, југословена 695, осталих 218). Блокаду су извршиле оружане формације ХОС и ЗНГ и њима придружене илегалне паравојне јединице регрутоване од локалних муслимана и Хрвата. На мостовима су постављене страже и Србима је забрањен излаз из града. Срби су постали таоци, Чапљина град-логор из кога за њих нема изласка.

 5. априла 1992. српско становништво села: Клепци (Хрвата 14, Срба 383), Пребиловци (Хрвата 1, Срба 172), Тасовчићи (Хрвата 296, муслимана 512, Срба 701, југословена 132), Опличићи (Хрвата 108, муслимана 916, Срба 345), Домановићи (Хрвата 329, муслимана 721, Срба 191), и др. из општине Чапљина (западна Херцеговина) морали су на напусте своја домаћинства и пребегну на територију коју не контролишу хрватске или муслиманске оружане снаге.

  Извори: Излагања на научном саветовању "Ратни злочини и злочини геноцида 1991-1992" који је у организацији САНУ и Државне комисије за ратне злочине и злочине геноцида, одржаном од 6. до 8. августа 1992.

 Све асоцира на стравичне усташке злочине из времена претходног рата. Жртве ових похода су, као што видимо, искључиво српска насеља и српско становништво, а подручје агресије СФРЈ и њен саставни део Република Босна и Херцеговина. Међутим, ни савезна држава ни ова њена федерална јединица не предузимају потребне мере да се томе супродставе. Тако се понаша и тзв. међународна заједница чији су многобројни представници већ увелико били присутни и легализовали своје присуство у кризним подручјима Југославије. Ни њих, природно, не узнемиравају покољи српског становништва.

 Наведени походи и злочини над српским народом - који су извршени под надзором и уз непосредно учешће руководилаца и чланова Хрватске демократске заједнице и Странке права, као и муслиманске Странке демократске акције и њихових оружаних, дуго времена прикривених, илегалних формација - нису једини, већ само први у великом, познатом и старом, програму етничког чишћења појединих општина и крајева од српског становништва, а можда и потпуном изгону Срба из Босне и Херцеговине.

 Хиљаде масовних и појединачних злочина који су потом уследили широм Босне и Херцеговине ни по чему се нису разликовали од оних извршених у Сијековцу и Купресу. Једино су се мењали место страдања, имена српских жртава и имена муслиманских и/или хрватских злочинаца. Десетине хиљада жртава, њихова опљачкана имовина и спаљена села, и ништа мањи број оних који су та убиства починили, коначан су биланс геноцида над српским народом и егзодуса српског народа у овом последњем рату.

 М. Иванишевић