Институт за истраживање српских страдања у XX веку

Босански (Српски) Брод (градско насеље):

  Окупација овог града извршена је упадом припадника Збора народне гарде (Зенги) из републике Хрватске 3. марта 1992. Активну подршку овом агресорском акту пружиле су хрватске и муслиманске паравојне илегалне оружане формације настале на подручју Б. Брода и БиХ: Хрватски ослободилачки састави (ХОС), Хрватско вијеће обране (ХВО), Збор народне гарде (ЗНГ), Патриотска лига народа (ПЛ), Зелене беретке (ЗБ) и друге муслиманске оружане снаге (МОС), касније, по стицању независности, трансформисане у два основна легална састава: Хрватско вијеће обране (ХВО) и Армију БиХ (АБХ). По упаду формација ЗНГ у Брод насилно су елиминисани српски представници у органима општине, а потом са својих радних места протерани и сви Срби, без обзира на занимање. Етничко чишћење и геноцид над Србима вршени су организовано, сихронизовано и плански. Убрзо је Б. Брод у целини постао град-логор за градско српско становништво. Србима је био строго забрањен излаз из града. Први оружани напад на лица српске националности извршен је истог дана. Жртва напада, или атентата, био је Михајло Сријемац, као делегат СДС легално изабран председник дотадашњег (мултиетничког) Извршног одбора и Кризног штаба Скупштине општине Босански Брод, који је том приликом тешко рањен. Узалудне су биле молитве црквених великодостојика за спас мира и за међуверско поверење које су одржали господин Василије Качавенда, епископ зворничко-тузлански и господин Винко Пуљић, надбискуп Врхбосански. За време упада ЗНГ у Броду су се налазили и представници више републичких органа БиХ који су допутовали из Сарајева. Питање је да ли су допутовали да би смирили ситуацију или да помогну упад хрватских бојовника.

 25. марта 1992. почела је, у организацији нове власти, ликвидација и покољ Срба у општини Босански Брод. Прве жртве покоља који је извршен тог дана у ноћним часовима била је српска породица Момира Мартића. Том приликом су убијени Момир (Андрија) Мартић, 1961, његов отац Андрија (Петар) Мартић, 1935. и њихов гост Душко (Милан) Дујанић, 1967. Тешке телесне повреде су задобили Момирова супруга Мерима Мартић (дев. Конyић, муслиманка) и Бранко Дујанић. Сведок покоља је преживели Марко (Милан) Дујанић.

Познати су и починиоци овог злочина и против њих су органи Републике Српске, после повратка Срба и ослобађања ове општине, поднели кривичне пријаве. То су: Иво Кљајић, Блажан Кљајић, Дамир Ћума, Јозо Кожул, Влатко Ћула, Ћума Станко и Миро Мариновић. Њихови налогодавци су руководство општине и командни састав оружаних формација и полиције општине.

 Истог дана, 25. марта 1992. у селу Винска (оп. Б. Брод) убијени су Андрија (Петар) Мартић, рођ. 1935. и његов син Момир (Андрија) Мартић, 1961.

 Следећа жртва овог организованог похода против Срба било је село Сијековац, 26. марта 1992. (Село Сијековац имало је врло сложену националну структуру становништва, од укупно 1547 становника најбројнији су били муслимани 597 лица, Хрвати 364, Срби 311, Југословени 240 и остали 35.) Покољ у овом селу извршиле су већ поменуте хрватске оружане формације које су 3. марта запоселе и град, као и њихови саучесници из састава паравојних илегалних оружаних група и јединица из Босанског Брода и неких суседних муслиманских и хрватских насеља. Све је подсечало на крваве походе против Срба Посавине из времена НДХ када је у злогласној СС Ханyар дивизији као млад муслимански добровољац служио и ратовао и садашњи Председник Председништва БиХ Алија Изетбеговић. Можда су сви ови догађаји у општини Бос. Брод само део, или само почетак, необјављеног рата против српског народа у БиХ.