| Покушај исламизације Босне и Херцеговине |
|
|
| Четвртак, 12 јул 2007 | |||||||||
Страна 6 од 7
Да ли је протекли рат значио и међусобан верски обрачун и покушај ислама да овлада храшћанским народима у БиХ још ће да се скупљају чињенице које ће да сведоче и за и против. Ми ћемо овом приликом да дамо неколико по нама карактеристичних примера покушаја исламизације. Прво ћемо само да се осврнемо на скоро невероватно сведочење једног америчког лекара хирурга који је као добровољац боравио у Сарајеву и радио у болници „Кошево“. Реч је о Макнамари Кенту из Фермионта, Калифорнија, члану екипе „Ирска медицинска организација“. За две седмице, колико је радио у овој болници, евидентирао је 29 случајева ритуалног мучења и присилног обрезивања затворених мушкараца српске националности. Обрезивање су у логорима за Србе вршили, сурово и нестручно, муџахедини из Сауди Арабије и Авганистана. И то је био њима својствен, и ратнички, начин да заробљене хришћане приведу исламу. Доктор Кенет је лично лечио једног несрећног младића, Србина од 18 година, коме је, на крају, морао да ампутира полни орган. Овај муслимански злочин је наведен и у четвртом извештају Стејт департмента од 28. децембра 1992. године. Други, ни приближно драстичан, пример је рагистрован у Тузли. У болиници тог града руководилац гинеколошког оделења забранио је лекарима српске националности да прегледају и порађају забрађене муслиманке. Захтев из „Исламске декларације“ г. Алије Изетбеговића да је нужна додатна исламизација муслимана Босне и Херцеговине изгледа да је током рата проширен на исламизацију свих грађана ове новоуспостављене државе. Не може се рећи да светска јавност није била упозната са свим тим збивањима и, поред њих, многим злочинима у БиХ. Посебно место које у свему томе желимо да поменемо заузима поверљиво писмо муслиманског првосвештеника Реису-л-улеме др Мустафе Церића упућено босанско-херцеговачким муфтијама 27. јуна 1995. и, потом, његова у јавности већ помињана порука исписана на великом централном каменом споменику у муслиманском Меморијалном центру и мезарју у селу Поточари код Сребренице. У наведеном писму муфтијама, хаџијама и ефендијама чија имена желимо и навести: Сејиду Смајкићу, мостарском; Ибрахиму Халиловићу, бањалучком; Хусеину Смајићу, сарајевском; Нусрету Абидбеговићу, травничком; Хафиз Халил Мехтићу, зеничком; Хасану Макићу, бихаћком; Хамеду Ефендићу, горажданском и Хусејину Кавазовићу, тузланском, даје се веома поверљива и значајна порука која гласи: „Драге колеге, обраћам Вам се овим писмом с намјером да вас подсјетим да се ових дана у Босни води битка свих битака за ослобођење нашег народа од кривовјерства, зла и неправде. Наша исламска и патриотска дужност је да се активно укључимо у ову Битку свих битака и руком, и језиком, и срцем. Циљ наше борбе је да Алахова ријеч буде изнад сваке друге ријечи и да Алахова права вјера овлада људским срцима. Због тога Вас молим да пренесете на све имаме под вашом јурисдикцијом да се активно укључе у све јединице наше армије, да у својим хутбама потичу људе на издржљивост, да обиђете рањенике и, по могућности, подијелите им хедије, да своју радну енергију ставите у службу Армије, да се на локалним медијима чује ваш глас подршке и охрабрења нашем народу и нашој Армији. |
|||||||||
| < Претходни | Следећи > |
|---|
