| Покушај исламизације Босне и Херцеговине |
|
|
| Четвртак, 12 јул 2007 | |||||||||
Страна 5 од 7
Верска признања добили су не само њихов предводник Алија Изетбеговић већ и многи припадници тих формација и Армије БиХ. Безмало сви добровољци пристигли из исламских држава као и више десетина хиљада домаћих ратника који су у сукобу са хришћанским „неверницима“ изгубили животе проглашени су шехидима, светим борцима за Алаха и Мухамедову веру. Сваком од њих подигнут је посебно обликован надгробни споменик, муслимански „нишан“, о трошку државе. А њихове породице добиле су за тадашње услове не малу новчану надокнаду, штедне књижице са по 8000 немачких марака. За све време рата, од „међународне заједнице“ ни један оружани подухват муслимана није оцењен као злочин. На десетине хиљада убијених људи и стотине хиљада протераних из својих кућа и имања чак се и не помиње, а камо ли да се карактерише као геноцид или етничко чишћење немуслиманског становништва из Босне и Херцеговине. У раздобљу 1992-1995. убијено је скоро 34.000 лица само српске националности, а око 550.000, или скоро половина Срба регистрованих по попису 1991. протерано је из насеља у којима су живели. Иако је једини разлог за све што им је учињено само њихова етничка припадност, ипак је изостала међународна осуда и за геноцид и за етничко чишћење мештана српске националности. Резоновање муслимана сводило се на то да и Срби и Хрвати имају где да оду и, ако им не одговара исламска држава Босна и Херцеговима, могу да се одселе и пређу у „матичну“ суседну државу: Срби у Србију, Хрвати у Хрватску. То упорно понавља њихов верски предводник Реис-л-улема др Мустафа Церић. Муслимани немају где. Од одласка Турске империје са ових простора остали су без матичне државе и свој животни простор и услове за опстанак једино могу наћи у БиХ. Занемарује се, не случајно, најважнија чињеница. И Србима и Хрватима - или другачије, и верницима православне и верницима католичке вероисповести - матична држава је Босна и Херцеговина. И једни и други су ту од памтивека. Насељавали су ове крајеве скоро хиљаду година пре него што је дошло до продора поданика мухамедове вере и тиме исламизације мањег дела локалног становништва. Питање је да ли се издајом предака стиче право на наслеђе њиховог земљишта. Преци данашњих муслимана и власници ове земље били су хришћани. Оружани поход муслимана против Срба почео је злочином који се до тада у Босни и Херцеговини, па ни у Југославији, није могао скоро ни замислити. Као да се одједном вратило све оно што се догађало у време Другог светског рата и стравичних усташких покоља свега што је српско у хитлеровској творевини Независној држави Хрватској. У центру главног града БиХ, пред старом православном црквом, бројним сватовима и гостима, муслимани су не случајно у недељу на празник Светог великомученика Теодора Тиронског (Месне покладе) 1. марта 1992. године безочно убили српског свештеника Николу Гардовића. Покојник је у цркви присуствовао венчању свог сина. Убица и саучесници нису ни хапшени ни суђени. Све је личило на претходно испланирано и договорено убиство. Учесници у злочину су раније познати криминалац Рамиз Делалић-Чело, а у току рата један од команданата Армије БиХ и Мухамед Швракић, син Емина Швракића, оснивача и предводника формације Зелене беретке у Сарајеву. Трећи учесник је био Суад Шабановић муслимански екстремиста из Зворника.У овом трагичном догађају на симболичан начин испољена су многа наредна збивања у раздобљу 1992-1995. год. У току рата многе нападе на српска села муслимани су планирали и извршили недељом или на неки други православни празник. Првог марта 1992. нешто више од месец дана пре формалног стицања независности и међународног признања убиством Николе Гардовића муслимани су кренули у отворене оружане акције против Срба. Тада су почела и нова страдања православних свештених лица у Босни и Херцеговини. Многи од њих, који су живи пали у руке муслиманских власти, били су изложени скоро ритуалној тортури у затворима и логорима, а неки су страдали стравичном смрћу из времена исконских хришћанских мученика. У плејади таквих страдалника, чије име не можемо изоставити, је и покојни Недјељко Поповић, такође сарајевски православни свештеник из Трнова. |
|||||||||
| < Претходни | Следећи > |
|---|
