| Покушај исламизације Босне и Херцеговине |
|
|
| Четвртак, 12 јул 2007 | |||||||||
Страна 4 од 7
Али, као да ни то онима који су га величали није било довољно. Турски лист „Вакит“ од 20. јуна 1994. године у детаљном приказивању бројних великих дела новог имама Алије Изетбеговића констатује и следеће: “Ни на Истоку ни на Западу није постојао човек коме је Алах одредио такво знање и историјску улогу... Њега називају краљем исламске идеологије Запада. То је потпуно исправно...“. Реч је, као што видимо, о искључиво верским наградама и признањима датим у име Мухамедове вере. Настављајући пут исламизације БиХ он је ту новостворену самосталну државу учланио и у заједницу исламских земаља иако већи део становништва нису чинили муслимани. Та Заједница је све време рата на све начине помагала исламском руководству и поданицима ове вере у њиховом походу и рату против две храшћанске вероисповести у Босни и Херцеговини. Од исламских предводника, као и од ове Заједнице, уследио је жесток отпор Дејтонском споразуму као акту којим је спречено стварање исламске државе у Европи. То је за њих био непријатељски документ.
Већ у првој фази рата формиране су и посебне војне јединице састављене од страних и домаћих добровољаца или муџахедина који су се хватали оружја искључиво из верских разлога. Ускоро потом почели су пристизати искусни ратници из Авганистана, Кувајта, Судана, Пакистана, Саудијске Арабије, Алжира, Малезије... Дошли су да оружјем помогну својој браћи по вери, босанским муслиманима. То је био најбољи и ефикасан начин за остварење познате тезе изнете у програму исламизације господина А. Изетбеговића: „Исламски покрет мора и може да преузме власт чим буде морално и бројчано јак, не само да уништи неисламске силе већ да би изградио нову исламску државу.“ Пристигли ратници су постали и морална и бројчана подршка исламском покрету у Босни и Херцеговини. И то им је и био једини мотив. Један од добровољаца, Абу абд ал Азиз ал Халаф из Саудијске Арабије, који је погинуо у сукобима са Војском Републике Српске негде у околини Теслића, у свом завештању и писму родитељима, које се затекло у његовом џепу, навео је као своју последњу жељу и следеће: „ ... О, родитељи моји, молим Алаха да вест о мојој погибији примите радујући се, јер нећу погинути ради слободе или из патриотизма, нити са икаквим другим лажним циљем. Напротив погинућу, ако Алах буде дао, Алаха ради, уздизања првог стуба ислама ради, да би се ислам ширио и укорјењивао у свету, а закон Алахов и Посланика му, Алах га благословио и спасао, изабран био да пресуђује! А ти, оче мој, знаш да је мученичка смрт за вечни циљ привилегија само оних које је Алах за њу одредио.“
Као да је горња порука писана у средњем веку из времена верских похода и ратова. Слобода и патриотизам, узвишени идеали за које се у многим државама Европе ратовало и масовно гинуло у том истом двадесетом веку, само су лажни циљеви за овог исламског ратника у Босни. Његов циљ је ширење и владавина ислама. Као што је, такође некада, циљ крсташа био ширење хришћанства. |
|||||||||
| < Претходни | Следећи > |
|---|
