| Покушај исламизације Босне и Херцеговине |
|
|
| Четвртак, 12 јул 2007 | |||||||||
Страна 1 од 7
Миливоје Иванишевић
Покушај исламизације Босне и Херцеговине*
Веома се често, кад је реч о не тако давно минулом оружаном сукобу у Босни и Херцеговини, износе бројна, различита, пa и противречна, обележја, карактеристике или дефиниције, тог за све учеснике трагичног догађаја. По једним теоретичарима, политичарима и војницима, у сваком случају и учесницима, то је био класичан грађански рат, по другим братоубилачки, по трећим само и чисто одбрамбени, за неке од учесника ослободилачки, а за оне друге учеснике агресорски. На основу таквих опредељења праве се и разне комбинације и укрштања наведених термина и дефиниција. И свако образложење понуђене оцене, бар на први поглед, звучи логично и неспорно. Највише зависи од тога ко саопштава своје виђење и ко даје оцену и дефиницију. Свака од сукобљених страна, бар по властитом мишљењу и својим доказима, водила је праведан рат. Али, није реткост ни да се говори и о давно започетом и недовршеном верском рату између три доминантне конфесије. Да ли ту компоненту могу, и у коликој мери, да потврде протекла збивања у раздобљу 1992-1995. година? Одговор и доказе тек треба тражити у интердисциплинарним научним истраживањима до којих ће у наредним деценијама неминовно доћи.
Ми овом приликом саопштавамо само своје субјективно виђење евентуалне верске компоненте у отвореном муслиманском оружаном походу против српског становништва Босне и Херцеговине у наведеном раздобљу.
Увидом и анализом не малог броја данас доступних докумената и чињеница, од којих су неке тек последњих година дате у јавност, могу се уочити многи сада готово незаобилазни, елементи верске конфронтације. Добар део расположивог материјала упућује на закључак да се највећи део рата у Босни и Херцеговини одвијао у циљу остваривања идеја Алије Изетбеговића изнетих у његовој, на просторима некадашње Југославије познатој, својевремено осуђиваној, али и често цитираној „Исламској декларацији“. Тада јавно саопштена намера и жеља да исламизује Босну и Херцеговину и створи чисто муслиманску државу у тој југословенској републици, постала је током рата у исламским државама јавна, а од Запада у почетку рата скривана, основна идеја у свим његовим потоњим политичким и војним подухватима. Али, да би направио државу по свом виђењу требало је пре свега и по сваку цену створити реалне услове за излазак Босне и Херцеговине из комунистичке и хришћанске југословенске заједнице и обезбедити њену самосталност и међународно признање. Зато је основна оријентација Алије Изетбеговића и његових најближих сарадника, превасходно верског, али и политичког и војног руководства, морала да буде, и била је, једноставна и прагматична. (У тој намери крије се главни разлог што Изетбеговић није пристао ни на веома ласкаву понуду да буде први председавајући нове, треће, Југославије коју би сачињавали БиХ, Макединија, Црна Гора и Србија.) Следећи проблем с којим се суочио је велики број немуслимана, Срба и Хрвата, два хришћанска, истина често сукобљена, народа који би, ако остане затечено стање, чинили више од половине укупног становништва нове државе. Обезбеђење међународног признања, а тиме и самосталности, захваљујући спољном фактору неочекивано је и релативно брзо и успешно решено. |
|||||||||
| < Претходни | Следећи > |
|---|
