| НАТО у походу против Републике Српске |
|
|
| Понедељак, 18 мај 2009 | |||||||
Страна 5 од 5
Тужбе без одзива
Сматрало се, бар међу жртвама, као што је то увек случај после неких страдања, да постоји кривац. Онај ко је то починио мора, по мишљењу жртава и оштечених, да за то сноси одговорност. Пре свега за уништене животе, али и за изгубљена и уништема материјална добра. Починитељ није био непознат и није се скривао. Напротив. То су биле јединице НАТО пакта и Унпрофора, а тим јединицама су командовали: Вили Клас, Yорy Yулван, Лејтон Смит, Јасуши Акаши, Бертран Жанвије, Руперт Смит... Од одговорних једино нису била позната имена непосредних извршилаца, то су пилоти и посаде авион, али и њихови налогодаваца нижег ранга. Одговорност, или правда, потражена је од установе коју су ОУН формирале само ради тога да санкционише злочине на просторима бивше Југославије. То је већ чувени Хашки трибунал. Колико ту има правде увериле су се две српске породице недужних жртава ове злочиначке акције. То су Стојанка Горановић, општина Теслић и Марко Галинац, општина Калиновик који су поднеле су пријаве са неспорним доказима и од Трибунала тражили казну за убице својих најближих.Нису тражили наодокнаду штете за материјалне губитке које су им нанели авиони непознате НАТО државе. Горановић (Алексе ) Стојанка, из села Горња Радоња, општина Теслић, наводи у својој пријави да су ноћу 11. септембра 1995. год. у 2,05 часова авиони НАТО пакта бомбардовали породичну кућу њеног оца, данас покојног, Алексе Горановића и том приликом у кући убили оца Алексу (стар 83 год.) и брата Зорана (49). У истом нападу су са више рана и опекотина повређени супруга убијеног брата Зорана, снаха Стојанка и њихово троје малолетне деце: син Борислав (14), кћер Бориславка (11) и најмлађе дете Небојша (1,5). Тела двојице покојника су била потпуно угљенисана. На месту некадашње куће налазио се дубок кратер. Докази који су предочени Трибуналу чине: видео снимци, записник са извршеног увиђаја од стране надлежне службе, изјаве сведока, итд. Галинац Марко, из села Романи, општина Калиновик, наводи у својој пријави да је у вечерњим часовима 9. септембра 1995. год. око 20,30 један авион НАТО пакта ракетирао место на коме су се налазили његова деца Раденко и Радмила Галинац и њихови сапутници Ранко Јанковић и Борислав Кондић који су заједно путовали аутомобилом марке "Голф". Напад је извршен на путу Семизовац-Средње код моста на реци Љубини. У време док су возач и путници покушавали некако да пређу непосрено пре тога делимично већ разорен мост пилот-злочинац се вратио и том приликом поново ракетирао и митраљирао и мост и људе на мосту. Од силине експлозија смртно су настрадала деца тужитеља, кћи Радмила (26) и син Раденко (25). Уз пријаву Трибуналу су предочени сследећи докази: изјаве два преживела путника и медицински налази, прегледи спољних повреда тела жртава. Наведени Трубунал се на ове пријаве није ни осврнуо, а камо ли позвао кривце на одговорност. Нису чак ни одговирили да су можда они ненадлежни, или да су пријаве неосноване. Једноставно су се задовољили игнорисањем захтева које су упутиле породице убијених људи. Тиме је постало неспорно да злочини НАТО пакта, почињени нас Србима у Републици Српској, по неким прописима и проценама ове правосудне институције, не подлежу одговорности. Неколико година касније сличан сценарио је поновљен и на просторима СРЈ. И за те НАТО злочине, почињене на просторима „мале“ Југославије, овај исти Трибунал је одбио да суди. У ствари у томе нема ништа нелогично ако се подсетимо да су иницијатори оснивања и најважнији финансијери Трибунала државе Североатлантског савеза, или НАТО пакта. Праве намере и улогу Трибунала је свакако најпотпуније дефинисао амерички преговарач на просторима бивше Југославије Ричард Холбрук у изјави за Би Би Си када је рекао: „Схватио сам да је Трибунал за ратне злочине врло драгоцено оруђе. Употребили смо га да би искључили два најтраженија ратна злочинца у Европи из Дејтонског процеса и употребили смо га да оправдамо све што је уследило.“ А оно што је уследило су НАТО напади и злочини. Ти напади су потврдили да је још 1992.године, или седам година раније, у америчкој администрацији направљен план НАТО агресије на РС и СРЈ. Тај план су доста детаљно објавили Џорџ Кени и Мајкл Даган 30. новембра 1992. у „Њујорк Тајмсу“ под насловом „Операција Балканска олуја: Ево плана“. То је био довољан разлог да делове њиховог чланка изнесемо као доказ да су Срби веома дуго били на мети оних који су нас коначно и бомбардовали. Миливоје Иванишевић |
|||||||
| < Претходни | Следећи > |
|---|
