| НАТО у походу против Републике Српске |
|
|
| Понедељак, 18 мај 2009 | |||||||
Страна 1 од 5
Миливоје Иванишевић
НАТО У ПОХОДУ
ПРОТИВ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ Тешко да је неко могао претпоставити да ће се на српски народ приликом распада Југославије сручити више невоља него за време оба претходна светска рата. Чак имамо и више непријатељски расположених држава него икада раније у ослободилачким ратовима и устанцима богатој прошлости. Током двадесетог века, па и раније, одбрана отаџбине брањена је на њеним границама и српски народ је знао како се то чини. Сада је све било другачије. Границе државе нису биле угрожене, а држава се распадала. Социјалистичке републике Словенија и Хрватска, а потом и Босна и Херцеговина су пламтеле од сепаратистичких покрета и захтева за самосталношћу. Они који су после Првог светског рата на коленима преклињали Србију за уједињење сада су се, привредно и политички опорављени, дрвљем и камењем сручили на Србију. Они који су после Другог светског рата тражили опроштај за злочине које су починили над српским народом у Независној Држави Хрватској поново су, као и раније, пушком и ножем кренули на тај исти народ. Носиоци и поборници квислиншког режима из времена Хитлерове окупације нашли су заједнички језик са комунистима и масовно се враћали у своје крајеве. Словеначки и хрватски комунисти су поцепали некада давно написане потернице и кривичне пријаве за почињене злочине бившим припадницима бројних прохитлеровских формација: усташама, зеленом кадру, Рупниковој солдатески... Поново су се сви заједно нашли у истом фронту против Југославије. Поред тога, стицао се утисак да се све то догађа спонтано и без страног утицаја. На жалост, то је била велика заблуда свих који су још увек покушавали да спасу заједничку државу. Осветољубива Немачка и Ватикан, подржани од држава које су у распаду Југославије тражили и налазили своје интересе, све више су подстицали домаће сепаратистичке покрете и, уз то, ширили мржњу према српском народу и Србији. Ускоро ће се показати да су се у овом нечасном послу нашле безмало све државе НАТО савеза чији ће авиони наредних година кренути против српског народа без обзира где се он налазио.
Миротворци који су донели рат
Зликовци који су разарали нашу земљу, изгонили нас из наших кућа и убијали, давно су дошли на ове просторе. Појавили су се у време првих наговештаја могућег распада југословенске државе и од тада вршљају, посебно оним подручјима у којима живе Срби. Одомаћили су се и не напуштају нас. Већ су увелико пустили корене. Зато су и данас они овде, легално, као јавни, а понекада од јавности прикривени, саветници у многим министарствима. Без њиховог присуства не могу да функционишу сектори финансија, економије и привреде, одбране и војске, унутрашњих послова и државне безбедности Тиме је легализовано и прикривено њихово, у суштини окупаторско, деловање. Они својим саветима наређују, а ми извршавамо. Нису много заинтересовани једино за културу, образовање, спорт, социјалну помоћ или здравство. У тим делатностима су нам дали пуну слободу. Подсетимо се давних дана, кад су се први пут појавили. То су били само добронамерни западноевропски посматрачи. Други пут су били мисија за раздвајање страна у сукобу и чување мира у социјалистичким републикама Словенији, Хрватској и Босни и Херцеговини. Трећи пут су били у хуманитарној мисији. Да не набрајамо све те њихове маске иза којих су се увек криле непријатељске и нечасне намере. За то време ми Срби смо упорно и узалудно трошили нерве и покушавали да докажемо да нисмо криви за распад Југославије, паљевине у Дубровнику или атентат на Банске дворе и Фрању Туђмана у Загребу, ни за експлозије пред пекаром у улицу Васе Мискина или на пијаци Маркале у Сарајеву, ни за наводно лош положај Косова и Метохије у Југославији, на за положај Шиптара у Србији... Сва наша доказивања и искреност, наше добре намере и предусретљивост, губили су смисао пред њиховом понашањем и ароганцијом. Долазили су да успоставе мир, а донели су још жешће сукобе и коначно рат. Долазили су да пруже хуманитарну помоћ, а донели су хуманитарну катастрофу. Прави смисао њиховог ангажовања српско политичко и војно руководство, а мањим делом и јавност, наслутили су крајем новембра 1992. године када се у „Њујорк Тајмсу“ појавио опширан чланак под насловом „Операција Балканска олуја: Ево плана“ који су крајем новембра 1992. године написали Џорџ Кени, истакнути стручњак Карнеги фондације и Мајкл Даган, пензионисани начелник штаба ваздухопловства САД. Исти текст је неколико дана касније објавио и „Јерусалим пост“. После „Пустињске олује“ на ред је дошао, значи, и Балкан, прецизније део територије бивше југословенске државе који се налази у поседу српског становништва. Од тада се једино очекивало кад ће почети остварење тог плана. И где ће извести своје прве нападе. Није прошло ни шест месеци после од објављивања наведеног текста кад је Савет безбедности ОУН усвојио Резолуцију 836 и потврдио забрану летова домаћих војних авиона у ваздушном простору Републике Босне и Херцеговине. То се догодило 3. јуна 1993. год. Од тада је небо БиХ резервисано искључиво за летилице НАТО ваздухопловства. |
|||||||
| < Претходни | Следећи > |
|---|
