ЦВЕТКО РИСТИЋ ИЗ СКЕЛАНА,
КОМЕ СУ ЗЛИКОВЦИ НАСЕРА ОРИЋА ПОБИЛИ ЦЕЛУ ПОРОДИЦУ, ЖИВИ ПРЕПУШТЕН САМ СЕБИ
Остављен и заборављен
Цветко Ристић из села Кушићи код Скелана, онај дечак коме су јануара 1993. године Орићеви у дану побили
оца, мајку, брата и једину сестру, и оставили га без игде икога на свету, и данас је сам, без икога. Живи у селу у недовршеној кући на којој се још виде рупе од граната.
Остављен и заборављен од Србије, Српске, од свог народа, од државе, друштва да једва
саставља крај са крајем. Баш онако као што је у Србији после ратова сиротиња увек
остављана да сама вида своје ране.
Пре неки дан нашао
сам га у селу, усред узоране њиве, крај куће.
- Јуче сам узео комшијине
волове и рало, преорао овај комад земље, да посејем мало кромпира, лука, пасуља,
да имам за зиме...
Четрнаестогодишњи дечак над чијом је судбином јануара 1993. године, после једне ратне приче београдског новинара Миодрага Попова, плакала читава Србија, израстао у човека. Мирног, финог, тихог... Једино му на челу остала она црта од пре 16 година, сенка урезана када је два дана после покоља у Кушићима сазнао да је остао без игде икога, да нема ни оца ни мајку, ни брата ни сестру... Да ће даље, кроз живот, морати сам. Црта која није заболела само онога који је није загледао...
- Имао сам једну страну донацију, али је пара истегло тек да укровим кућу... Унутра сам мало урадио, тек да убацим шпорет и кревет... - слегао је раменима, као да се правда што у кућу нема где да позове госте.
Одавно, испричао ми је после, нема никаквих редовних примања... Ни очеве ни мајчине пензије, ни помоћи државе. Тако испало по параграфима, а параграфи немају душу. Радио је донедавно по Србији, у Београду, био и возач, и конобар и кондуктер, вукао џакове цемента, малтер и блокове по Црној Гори, радио у Инђији, Ужицу, надничио, сад, посла нигде, морао је да се вратио преко, у Српску, у брда изнад Дрине.
- Криза на све стране. Свима је тешко. Где год питам за посао, кажу - нема, дођи сутра, прекосутра... Сад сам узорао ово земље, први пут после пролећа 1992. овде је заорано... Можда посадим и мало малина, од нечег се мора живети - каже Цветко.
Отишли смо после горе на брег, где се Цветко пре 16 година последњи пут растао са оцем. Запуцало то јутро изненада, отац отрчао кући да спасава децу и жену, Цветко отрчао ка положајима српске војске... После, оца Новака (42) рафал стигао пред кућом, мајку Иванку (43) и сестру Митру (19) и једну комшинку Орићеви убили у кући, брата Мићу (16) одвели са собом, убили га истог дана у шуми изнад села...
ПОМОЗИМО ЦВЕТКУ — Редакције Курира и Гласа покренуће заједничку акцију да помогну Цветку Ристићу. Позивамо све људе добре воље да нам се придруже и заједно покушамо да обезбедимо овом храбром човеку бар пристојне услове за живот. Контакт телефон: 011/3240-551.
Од тада Цветко сам лута светом у потрази за мало топлине, љубави, за изгубљеним детињством... Био је у сиротишту у Ужицу, после у војној школи у Београду, касније и сам обукао униформу и вратио се у Босну... Помагали га добри људи, каже, да није било њих, не зна како би...
- Миодраг Попов помогао ми је безброј пута, кад год ми је шта требало, и Бобан Томић из Бајине Баште, неколико пријатеља мог покојног оца... Када сам у Ужицу завршио средњу школу, одбојкашица Весна Читаковић дала ми је на коришћење свој стан - препричава Цветко своју судбину.
Држава Српска сети га се, каже, кад се обележавају датуми српских страдања по Подрињу, кад се негде открива неки споменик... Сетили су га се и прошле године кад су му због неплаћеног рачуна од 120 марака првом у селу искључили струју. Пола године после, његова кућа била у мраку.
- Нисам ја просјак, имам ја ове две моје руке, нећу умрети од глади, иде лето, биће ваљда негде наднице... Али, страшно је живети с помисли да су ми злочинци побили све у кући, попалили да су моји дали живот за ову државу, а та држава, уместо да ми пружи руку, она шаље људе да ми искључе струју јер нисам платио неки бедни рачун - каже Цветко.
Сам, остављен и заборављен, Цветко сања свој сан. Да једног дана има своја кола, макар стара 20 година, да се ожени, да поново, празна кућа оживи, да има с ким реч да проговори... Ваљда и он има право на свој комад среће. А држава, кад је држава имала душу?
Аутор:
Зоран Шапоњић
Пренето из:
|