Институт за истраживање српских страдања у XX веку

 

 

Љубиша Ристић

 

Да ли су Срби страдали ?

 

(Објављено на сајту Двери српских: 8. 4. 2009)

 

Локална телевизија је директно преносила злочин. Ти снимци још постоје и
може их свако видети. Горели су камиони. Горели су живи људи, горела су
тела тек убијених. Коментатори преноса су уживали. Куљао је густи црни
дим пресецан пламеном. Онда су рекли, двојица коментатора, Златко Дукић
и Марко Дивковић, тачно у 19 сати и 35 минута, у директном преносу: -
`ладно пиво немамо, а тако би добродошло … - уз овај ватромет … - па да
се охладимо …
 

 

«Суочавање са прошлошћу» и «српско ћутање» о злочинима који су пратили
разарање бивше Југославије дневни лист «Политика» је дана 28.02.2009.
истакао као посебну тему броја под насловом:»О српском ћутању» .

Обрада теме је ипак необична: једна радознала баба неваспитано
прислушкује разговор троје младих у једној бечкој улици; пристојна деца
употребе израз «наш језик» услед повишеног обзира према својим
пријатељима који исти језик називају другачије; тај израз је био једини
и довољан разлог да баба «одлепи», односно да своју латентну
поремећеност испољи у облику физичке реакције:

    * «На сопствено изненађење, осетила сам неку врсту физичке реакције
на те речи, као да ме преплављује талас топлоте»

Многи људи имају психичке проблеме али је то њихова приватна ствар. Ова
приватност, међутим, нестаје када се у новинама напише:

    * «Знала сам да ће одлазак у Београд вратити напола заборављене
слике и осећања. Као што су речи муслиманке из Сребренице чијег је сина
заклао српски војник у њеном наручју: Била сам приморана да пијем крв
сопственог сина, рекла је. Њене речи су већ тринаест година закопане у
мом сећању.»

    * «Нажалост, Срби живе у порицању своје недавне прошлости. Проблем
је и у томе што у српском друштву, изгледа, не постоји жеља да се сазна
истина.»

Шта је истина? Како се сазнаје истина?

Претпоставимо да је «у српском друштву» «Друга Србија» произвела «жељу
да се сазна истина». Да ли то даље значи да је за познање грехова
српских довољно читати текстове хрватских новинара или «невладиних»
организација финансираних од влада НАТО држава? Да ли је ту потребно или
није потребно навести макар неколико детаља који излазе из света
вулгарних лажова:

Како се зове та «муслиманка из Сребренице»? Како се зове њен син? Када
се злочин догодио и где? Како је то приморана да «пије крв сопственог
сина»? Зашто се овај злочин није никада појавио у било ком судском
процесу? Како је могуће да нико, али нико у Сребреници није ни чуо за
такав догађај !?

Чудни су аршини модерног света: истина више није универзална, она има
нацију, веру, геостратешки интерес, политичку припадност и ко зна шта још.

У случају Сребренице, потресна је такође била и прича хашког судије
Фуада Ријада о «деди који је натеран да поједе џигерицу свог унука»! (1)
Деда и унук су, наравно, муслимани а злочинци, наравно, Срби. Исти деда
и исти унук ће се такође појавити и у извештају Кофи Анана, генералног
секретара УН-а. (2)

Ова савршена прича има само један недостатак: потпуно је измишљена!
Читав народ, српски народ, сатанизован, а деде нема. А што би га и
тражили, прича је живља од сваког деде.

Српска истина није истинита чак ни онда када је истинита. Пример за то је судбина једанаестогодишњег дечака Слободана Стојановића из села Каменица, општина Зворник, од оца Илије и мајке Десе, који је у лето 1992.године, након што се вратио у родну кућу да одвеже пса ухваћен и после страшног мучења убијен.

 

Његове посмртне остатке је патолог др Зоран Станковић описао на следећи начин:

 

 

«У горњој вилици – што стоји и у нашем обдукционом налазу – избијено му је свих шест предњих зуба. Отвор чмара био је знатно проширен, пролазан – како смо констатовали – «за три прста». Имао је више секотина у пределу главе и трбуха. Неке од њих су нанете, највероватније, после смрти. Поврх свега, стомак му је био распорен у облику крста. Ако се не варам – било му је одсечено десно уво. А на крају – испаљен метак у слепоочницу. Из непосредне близине. У две речи: монструозно, свирепо убиство.» (*3)