Институт за истраживање српских страдања у XX веку

Истина је једна и насупрот ње стоји много онога у најразличитијим видовима што се бори да дође на њено место. Тако. истина често остаје "усамљена", а притом она је и онако "спора" и ненаметљива. Окружена је морем полуистина или неистина, нападних и бучних, које чесго имају подршку "слободних". "независних", "објективних" интелектуалаца и медија који су мање медији а више "'адвокати". Неистина се ствара и пригушивањем или занемаривањем истине или, пак. стварањем лажи. Кад је у питању Сребреница, присутна су оба метода.

Тачно пола века после почетка Другог светског рата, на Србе се поново насрнуло Хитлеровим методом. По истом систему, на њих је нахушкано цело окружење. Терен за такав однос припреман је деценијама раније, са потајном надом да ће се над Србима моћи извршити погром попут онога из 1941. "Поход муслимана на српска села био је нека врста свенародног покрета. После бораца у освојена села би, као други и трећи ешалон, нагрнули њихови рођаци, комшије и пријатељи, такозвани цивили: жене, деца, старци, са најразличитијим оруђима и алатима..." Кад се није могло десити онако како је намеравано, активиран је други план.

Рат против Срба почиње свим средствима. У том послу "газде" су у првом реду покренуте жељом за уништењем Срба, а не бригом о њиховим противницима. Од Изетбеговића се без увијања тражи да жртвује хиљаде својих сународника како би се усталасало јавно мнење, ионако већ довољно окренуто против Срба и гиме оправдала агресија Нато снага. Људи постају "ратни материјал".

У плановима се ишло и даље: "Трећи корак је активно ратно стање у два дела: најпре. уништавање српских снага у Босни и, друго, коришћење концентрисане снаге против саме Србије... Амерички авиони и крстареће ракете "томахавк" уништавају важне центре у Србији. Уништавамо српске комуникационе инсталације и истовремено преузимамо српске радио таласе како бисмо српском народу јавно казали да желимо окончати рат. То је рат који Срби не могу да добију."