Институт за истраживање српских страдања у XX веку

Бомбардовање Србије и признање Косова су лудост

Аутор: Биљана Баковић| 16.10.2019 | Политика

Руководство Бoсне и Херцеговине је 1992. затражило да будем смењен, очекивали су да ћу се слагати с њима по свим питањима, али је мој мандат подразумевао да будем непристрастан и објективан

Многи сматрају да је генерал Луис Макензи, некадашњи командант сектора Сарајево Унпрофора у БиХ, велики пријатељ српског народа. Ипак, генерал Макензи, у ексклузивном разговору за „Политику”, објашњава да има пријатеље свих националности из БиХ, али да „истина увек представља проблем онима који имају друго мишљење”.

А истина коју Макензи изговара смета многима. Овај канадски високи официр сматра да у Сребреници није почињен геноцид већ ратни злочин, да је ослобађање Насера Орића срамотно, а бомбардовање Србије 1999. године велика грешка, као и признавање независног Косова.

Генерал Макензи је официрску повељу добио 1960. године. Након мисије у Сарајеву 1993. године, са 35 година војничког искуства, поднео је оставку. Опробао се и у политици, а 1997. године изабран је за заменика премијера. Макензи ће бити један од најугледнијих гостију на 64. Међународном сајму књига у Београду када ће бити промовисано српско издање његове књиге „Миротворац: Пут у Сарајево”, која је написана пре 27 година.

Током 36-годишње војне каријере службовали сте у девет мировних мисија: у појасу Газе, на Кипру, у Вијетнаму, Каиру, Централној Америци и у БиХ. Где је било најтеже?

Свакако је најтеже било у Сарајеву, БиХ, јер су се сви остали сукоби одвијали између националних снага које су имале своје представнике у седишту УН у Њујорку. У БиХ смо морали да се бавимо једном земљом с две сукобљене фракције, босански Срби, с једне, и босански Хрвати и Бошњаци, с друге. Као резултат тога, преговори су били изузетно тешки.

Долазите у Београд ради учешћа на 64. Међународном сајму књига, где ће бити одржана промоција српског издања књиге „Миротворац: Пут у Сарајево”. Шта за вас значи конкретно чињеница да ће се у Србији читати ваша књига која је била бестселер 1993?

Нисам могао претпоставити да ће се ово десити, стога ми је драго да је издавач Бобан Стојиљковић, „Књига комерц”, узео у обавезу да то учини. Када је реч о Сарајеву, прошло је 26 година од догађаја који су описани, тако да би нека од мојих запажања требало посматрати у контексту тог периода. Нека, која су много контроверзнија, издржала су тест времена и показала се поприлично тачним.

Португалски генерал Карлос Бранко промовисаће српско издање своје књиге „Рат и џихад на Балкану” истога дана када и ви. Да ли се знате одраније и да ли ћете имати прилике да поразговарате о војним искуствима, имајући у виду чињеницу да сте обојица боравили у БиХ и Хрватској током ратних година?

Нисмо се раније срели, али сам пратио његове активности и коментаре у вестима и радујем се нашем сусрету.

У марту ове године медији Републике Српске објавили су почетак рада Комисије за истраживање страдања свих народа у сребреничкој регији у периоду од 1992. до 1995. године, као и Комисије за истраживање страдања Срба у Сарајеву од 1991. до 1995. године. То је био предлог израелског стручњака за истраживање Холокауста Гидеона Грајфа. Да ли сте већ имали неких активности на том плану?

Писао сам чланке о Сребреници у којима сам оспорио „налаз” да је почињен „геноцид”. Ратни злочин да, али не и „геноцид”.

Да ли о стварима којима се баве ове две комисије можете да кажете нешто више од онога што сте већ рекли у књизи „Мировњак: Пут за Сарајево”, која је 1993. била канадски бестселер, а потом и у књизи „Изгледао сам добро због војника”?

Свестан сам постојања две комисије и задивљен дубином истраге која поткрепљује њихове налазе. У питању су корисни прилози досадашњој историји трагичних догађаја који су се дешавали деведесетих за све стране у конфликту.

Службовање у Сарајеву од маја 1992. до марта 1993. године (испоставило се, на самом крају ваше професионалне војничке каријере) још вас „прати”, судећи по реакцијама појединих представника бошњачке дијаспоре у Канади према вама. Како се носите с тим њиховим оптужбама за, најблаже речено, просрпско деловање?

Службовао сам од марта закључно с јуном 1992. године, када је руководство БиХ затражило да будем смењен. Очекивали су да ћу се слагати с њима по свим питањима, с обзиром на то да је БиХ тада била новоизабрана чланица УН.

Како је мој мандат подразумевао да будем непристрастан и објективан, били су веома узнемирени мојим коментарима на поједине проблеме. Оптужбе које долазе од једног дела самопрокламованог руководства дијаспоре БиХ у Канади су сумануте укључујући силовања и убиства, да нико нормалан у то не може да поверује. Морам да додам да је овде реч о малом броју и задовољство ми је да имам пријатеље на свим странама које су биле у сукобу, а који сада срећно живе у мојој земљи.

Због тога што сте се 1999. противили НАТО бомбардовању СРЈ, а касније сте и критиковали своју владу због признања једнострано проглашене независности Косова, Срби у Канади вас сматрају пријатељем. Колико вам то годи, а колико вам можда представља проблем?

Истина ће увек узнемиравати оне који имају друкчије мишљење. Развојем догађаја од бомбардовања наовамо, јасно је да је лудост бомбардовања суверене земље и признања независности Косова више створило него што је решило проблем.

Као више пута одликовани професионални војник, мислите ли да је позиција Србије која је прокламовала војну неутралност – одржива?

Мислим да је то функционисало у прошлости. Ипак постоји потреба за ангажовањем професионалне војске каква је Војска Србије и да учествује у неким мировним мисијама и мисијама заштите недужних цивила широм света. Херојска дела и војна постигнућа савезничке српске војске у прошлости, у два светска рата, по много чему су ненадмашна.

Пре годину дана сте били у Србији, као гост Дипломатске академије поводом обележавања 100. годишњице краја Првог светског рата. Говорећи о српско-канадским савезничким везама, подсетили сте да је прва жртва у Великом рату била српска (Душан Ђоновић), а да је последња био Канађанин (војник Џорџ Лоренс Прајс). На основу каквих све веза би данас могли да се граде односи између Србије и Канаде и да ли видите простор где би могли да напредују?

Да, било је незаборавно. Домаћин нам је била амбасадор др Љиљана Никшић, која је, између осталог, задужена за српске војне меморијале и обележавање важних датума. Био сам изненађен сазнањем да Србија има 572 меморијала у 40 земаља света и жртвује 30 одсто становника.

У Алберти постоји планина с именом Путник, посвећена војводи српске краљевске армије Путнику. Било би лепо да неко иницира споменик Душану и Џорџу у Канади у знак сећања на савезничке везе Срба и Канађана.

Имао сам привилегију да у оквиру обележавања стогодишњице Великог рата на Дипломатској академији Министарства спољних послова одржим предавање и сретнем потомка Милунке Савић, Јованке Орлеанке Великог рата и да одам почаст Канадској медицинској мисији која је била у Србији у Првом светском рату, али и да посетим Музеј српског лекарског друштва и положим цвеће на гробове војводе Путника, Мишића и Милунке у Алеји великана, подсећајући се на дане када су Србија и Канада биле савезнице. Друге везе? Вероватно не у спорту (изузев хокеја), јер ви увек побеђујете! Заједничко учешће у војним обукама и операцијама је увек пожељно.


http://www.politika.rs/scc/clanak/439919/Bombardovanje-Srbije-i-priznanje-Kosova-su-ludost