Институт за истраживање српских страдања у XX веку

Верујем да ће се у овом кратком прилогу наћи не мали број чињеница и догађаја који су до данас добром делу јавности остали непознати. Предмет истраживања је територија коју је окупирао 8. корпус, преименован у 28. дивизију, Армије БиХ. Поред Сребренице ту су и знатни делови општина Братунац, Милићи, Скелани и Зворник.

Један сам од ретких, а можда и једини од Срба, на овом скупу који је сребреничке догађаје пратио и обавештавао јавност од првог великог злочина на Петровдан 1992. а сведок сам и догађаја од 7. до 24. јула 1995. У Сребреницу сам ушао такође на Петровдан 1995. На жалост у граду више није било живих Срба, сви који су остали у граду су убијени (последњу жртву мученицу Иву Мирковић, стару преко 80 година, нашао сам заклану и, као доказ, фотографисао на улазу у једну од вишеспратница близу полицијске станице). У Сребреници су побијени, сурово, углавном хладним оружјем, и сви српски ратни заробљеници. Те две, по мени пресудне, чињенице као да нису имали у виду српски председници који су из Београда и Бања Луке доносили цвеће на мезарје у Поточарима.

Мој, у зборнику објављен, реферат се односи на злочине над српским становништвом који су почели на сеоском подручју пре него што је ова бивша југословенска република стекла међународно признање Резолуцијом 755 СБ ОУН 20. маја 1992. Пре тога су на значајан православни празник, Ђурђевдан 6. маја 1992. уништена два лилипутански мала српска села Гниона и Бљечева. Убијно је пет мештана српске националности. По сведочењу супруге покојни Радојко Јовановић, полуслеп човек, жив је спаљен и изгорео у својој кући.

Све што се догађало после тога – у раздобљу у коме су уништена безмало сва српска села и убијено скоро хиљаду мештана – до априла наредне 1993. године саопштио сам у посебној студији која је на иницијативу председника Југославије Добрице Ћосића преименована у „Меморандум о ратним злочинима и злочинима геноцида у Источној Босни (општине Братунац, Скелани и Сребреница) почињене против српског народа од априла 1992. до априла 1993.“

Меморандум је, прво, по жељи председника Добрице Ћосића америчкој администрацији покушао да преда др Дарко Танасковић, који је тим поводом путовао у Вашингтон, али Стејт департмент српска страдања нису интересовала и одбили су да приме меморандум. Документ је прихватила и преузела ЦИА.

Други примерак је преко Сталне мисије СРЈ при ОУН 2. јуна 1993. доставио наш амбасадор Драгомир Ђокић надлежној служби Генералног секретара Бутрос Бутрос Галија. Два примерка меморандума сам лично предао госпођи др Биљани Плавшић, потпредседници Српске Републике, која се веома изненадила и обрадовала кад сам јој рекао шта смо направили. У студији, или меморандуму, прецизно су наведена имена жртава, називи страдалих села, датуми напада, имена уочених нападача, сведочења преживелих мештана... Докази су били необориви, али никад нису поменути на седницама или у резолуцијама СБ ОУН.

Тек прошле године, за мене неочекивано, захваљујући драгом пријатељу овде присутном господину Џереду Израелу, сазнао сам многе новости о том документу. Прво, да је евидентиран у архиви ОУН три године касније, 2. јуна 1995. и да је заведен под бројем А/46/171 и С/25635. Друго: „Многи УН документи, који су се односили на грађанске ратове у Босни 1990-тих година, на инсистирање Америке, проглашени су тајним. Напред поменути документ није био укључен у ову категорију већ је био подведен под рубрику Општа намена. Било који западњачки новинар могао је сасвим једноставно да сврати у собу број ГА 57, у сутерену зграде УН, на углу 46. улице и 1-ве авеније у Њујорку и да затражи, и добије, копију овога документа. Или, просто, да телефонира Канцеларији УН за услуге публици, телефон (212) 963-4475, и да поручи копију.“ Та чињеница, равна открићу, до мене је допрла тек након четврт века од писања студије. То је, изгледа, и данас још увек једини документ у ОУН о српским страдањима у БиХ.

Шта још рећи о том раздобљу. Као да су се вратили погроми Другог светског рата и усташки покољи које српски народ у БиХ није заборавио. Преко једне трећине жртава које су евидентиране у том документу убијено је хладним оружјем или је спаљено. Од десет мештана српске националности њих девет је протерано или убијено у сребреничкој општини. Од десет Срба само је један остао жив и у свом селу. То је време српског страдања, а прикривања и ћутања у свету. Део тога дао сам у поменутом реферату.

У зиму 1993, 7. фебруара око 15. ч. дошли смо до радио-поруке упућена на радио-станицу Т-91 БИМ, у којој је неки Мурат из Сарајева обавестио неког Ибрахима у Сребреници да Сорош фондација даје средства за извештаје о тешком стању у Сребреници за New York Times дневно у величини само до једне куцане странице.

У свет је истим каналима понављан лажан, извештај британског лекара Симона Мардела из хуманитарне организације „Лекари без граница“ да у Сребреници, услед недостатка хране и лекова, дневно умире 20-30 људи. Свет се дигао на ноге, а у Сребреницу је камионима и авионима дотурано све, од минеране воде до лекова, брашна или чак и семена за пролећну сетву. Те зиме муслиманима је авионима као помоћ достављено 8.916 тона разне робе. Стварна глад је претила Србима чија су села спаљена, а имовина и сточни фонд опљачкани. Муслимани су само говеда из српских села опљачкали 7.200 комада, оваца 16.200 и одрасле живине 38.000 ком. Међутим, умирања од глади нису забележена ни на једној страни.

Кад смо се оружјем, као што смо и истерани, вратили у Сребреницу, у Европи и САД почело је урлање. Кренула је хајка против Срба много жешћа него некада против Бин Ладена. Срби се окривљују за све оно што нису ни тада, ни пре тога ни после, учинили. Србима се приписује „масакр муслиманских цивила, односно мега-злочин, највећи злочин после Другог светског рата.“

На фалсификованим подацима о Сребреници деценијама се подгрева мржња према српском народу. Више од две деценије трају хајка и терор над чињеницама. Тако је грађен и изграђен култ лажи. А на том култу почива све што се односи на страдање муслиманских цивила у Сребреници. За наш народ нема лепих речи у многим европским државама. Ово данашње ангажовање угледних људи је нужан, а можда и последњи, покушај да светска јавност сазна чињенице о догађајима, а тиме и неосноване оптужбе о српској кривици.

Телеграфским речником, како то овакви скупови захтевају, поменућу неколико мало познатих чињеница о Сребреници.

1. Српска војска је у борбама до града прошла кроз четрдесет два муслиманска села са више десетина хиљада уплашених и успаничених мештана – углавном деце, жена, болесних и старих особа – али нико од цивила у тим селима није убијен. Срби се ни у овом, као ни у претходним, ратовима нису светили. О томе би и данас могли да сведоче многи страни држављани: новинари, представници хуманитарних организација, ТВ сниматељи и фотографи свих светских медија. Чињеница да није било масовне освете ни покоља муслиманског становништва изазвала је неверицу и запрепашћење не само у Сарајеву, већ изгледа још веће у Вашингтону.

2. Високи комесар ОУН за људска права Хенри Виланд са великим тимом својих истражитеља, по свему судећи и сам непријатно изненађен и разочаран, невољно је 27. јула 1995. након две седмице упорног саслушавања муслиманских цивила новинару лондонског Дејли Телеграфа рекао: „Нисмо пронашли никог ко је својим очима видео злочине.“ Поређење је можда неумесно, или претерано, али је истина да је више цивилних жртава било у терористичким акцијама новембра 2015. у Паризу или 2016. у Истамбулу, односно 2017. у Лондону, него у Сребреници јула 1995. год.

Међутим, супротно тој истини медији у свету, па и код нас, су брујали о српском злочину над муслиманским цивилима. Један холандски министар је лансирао и реч геноцид. У Београду четири године ја нисам успео да објавим ни један текст којим сам покушао да демантујем те неистине. Тек је главни уредник Књижевних новина, угледни српски мислилац и писац, данас покојни Предраг Р. Драгић – Кијук разочаран таквим понашањем објавио један мој релативно опширан текст „Сребреничке недоречености“ и „Шта је спорно, а шта није спорно у случају Сребренице.“

Као што смо током рата евидентирали све српске жртве тако смо потом да бисмо доказали да је бесмислена свака прича о геноциду, па чак и о великом броју муслиманских жртава, анализирали смо сваки документ до кога смо дошли.

3. Међународни комитет Црвеног крста је већ августа 1995. г. објавио списак од преко 11.000 несталих, што је тумачено као убијених, муслимана у и око Сребренице. Приликом анализе списка, што смо извршили одмах по објављивању, утврдили смо да се ту налази свега 36 жена и 52 старија мушка малолетника. Значи да нема цивила, жена или деце, чак ни међу несталим, као ни међу жртвама.

4. Истражитељи Хашког Трибунала су откопали око 30 масовних гробница из којих је ексхумирано 1.824, односно по другом извору 2.361 тело. Ни ту није било цивила. Откопана је само једна женска особа, српкиња Биљана Матић. (Уобичајено јe, уочили смо, да се прећуткују Срби које су муслимани поубијли и који су нађени у истим масовним гробницама, нпр: Гојко Тодоровић, Војислав Милошевић, Станко Даниловић, и др...)

5. У ОЕБС-у, најауторативнијој европској Комисији за сарадњу и безбедност састављени су бирачки спискови за прве послератне изборе у БиХ који су одржани октобра наредне 1996. год. Анализом тих спискова и упоређењем са поменутим списком несталих утврђено је да се међу бирачима налази и 3.016 лица која се воде као нестала током рата. То демантује да су страдали или нестали.

6. На велико изненађење у хаотичној ситуацији и неиздрживој врућини тих јулских дана 1995. из непознатих разлога се нису појавиле хуманитарне институције ОУН. Као да их, зато шту су живи, 30.000 муслимана није интересовало. Они су дошли да сниме, попишу и покупе мртве и да докажу геноцид, а не да деле хлеб, воду или лекове... Уместо хлеба донели су пластичне џакове да покупе лешеве.

Српске цивилне и војне власти су крајњим напорима и уз велико самоодрицање и пожртвовање тог јула 1995. исцрпиле све државне и приватне резерве у храни, своје грађане и војску су оставили без хлеба, да би прехранили толики број муслиманске деце и одраслих. Захваљујући српском пожртвовању спречена је највећа хуманитарна катастрофа у БиХ. Није схватљиво зашто је Садако Огата, комесар за избеглице, одбила захтев генерала Ратка Младића да ОУН обезбеде бар гориво за превоз тих људи. Срби су све учинили да нико од муслимана не умре због недостатка хране, воде или лекова и да сви буду превезени до места под муслиманском управом. Камо среће да су се према Србима тако понашали муслимани 1992.

7. На жалост, једну од највећих неистина, а није грубо рећи лажи, против српског народа налазимо у Извештају Генералног секретара ОУН од 15. новембра 1999. Та стравична лаж гласи „Пошто је Сребреница, јула 1995. године пала под опсаду српаских снага, десио се ужасан масакр над муслиманским становништвом. …Хиљаде људи је побијено и покопано у масовне гробнице; стотине људи покопано је живо, мушкарци и жене сакаћени су и клани; деца су убијана пред очима свијих мајки, деда је био присиљен да поједе јетру свог унука. Ово су истинске сцене из пакла, написане на најтамнијим страницама људске историје“. Кад се тако нешто чује на Генералној скупштини УН нема разлога да се чудимо лажима из осталих, муслиманских и белосветских, извора.

8. Прегледом више хиљада судских решења и извода из матичних књига умрлих открили смо да су се фалсификовањем чињеница о Сребреници бавили чак и судски и државни органи. Навешћу неколико карактеристичних примера.

Основни суд у Градачацу извршио је измену времена и места смрти Сиручић (Мехмеда) Сафета, тако да уместо 21.12.1996. у новом решењу треба да пише 12.7.1995. на путу Сребреница – Тузла. Образложење: „Предлагатељица Смајловић Хата поднела захтев за промену решења јер би у супротном изгубила право на породичну инвалиднину.” Судско решење број Р-45/00 од 9.6.2005.г.

Основни суд Сребреник извршио је измену времена и места смрти Селимовић (Бећира) Беће тако да сада пише 14.7.1995. у месту Поточари, општина Сребреница. Oбразложење: „Предлагатељица Селимовић Хабиба поднела захтев за промену решења јер би у супротном изгубила право на породичну пензију, накнаду штете од Холандске владе”. Судско решење број Р-II-62/99 од 6.2.2003.г.

Исто је учинила и Хасановић Мејаза: „Јер би у супротном изгубила прво на породичну пензију, накнаду штете од Холандске владе”. Решење Основног суда Сребреник број Р-II-116/99 од 19.9.2002.г.

Југовић Рамиза је такође поднела захтев за измену решења: „Јер би тиме остварила право на пензију из Швајцарске за несталог јој мужа.” Судско решење број Р-II-135/99 од 10.4.2000.г. Основни суд у Сребренику.

Као што видимо, кад је реч о измишљању српске кривице не бирају се средства. Све се фалсификује У обмањивању јавности сви учествују, од ОУН до Хабибе, Рамизе, Мејазе…

Надам се да саопштени примери откривају репертоар обмана о наводном страдању муслиманских цивила. После анализа списка несталих, па списка бирача, на ред су дошли спискови покопаних у мезарју где је до 2006. године било укопно 2.442 тела. То је већ 593 тела више него што је откопано из поменутих масовних гробница. Као што је, вероватно, познато Меморијални центар Поточари је изум и дело Волфанга Петрича и Педи Ешдауна, а Поточари су и место рођења Насера Орића. Трошкове изградње у износу 4.681.692,00 конвертибилних марака била је принуђена да плати влада РС. Радови су почели тек 2003. а те године 31. марта извршен је и први укоп 600 наводно идентификованих тела.

Пре тога је осам година утрошено у трагању за неким српским злочинима над муслиманским цивилима, а кад су морали да се помире са чињеницом да је то измишљотина, компезација је пронађена у изградњи Меморијалног центра. Тако је Меморијални центар заменио недостатак чињеница и сам по себи – без обзира што су ту укопани искључиво војници и ратни злочинци – постао доказ геноцида над муслиманима. На тај начин је кренула експлоатација мртвих у интересу обмане живих.

То је разлог што велики отпор, чак и презир, изазива тај комплекс код околног српског становништва. Узрок није мезарје само по себи, већ његова злоупотреба ради обмане јавности и излива трајне мржње према српском народу. Па и поред тога честе су биле посете српских председника из Бања Луке и Београда Меморијалном центру. Утешно је што остали Срби, поготово људи овог краја, нису следили своје председнике. Становништво српске националности, с обе стране Дрине, подједнако они из Србије, као и ови из околних села и општина у Босни, игноришу и презиру посете српских председника Меморијалном центру као што игноришу и сам Меморијални центар.

Из свега до сад изложеног видимо да је сасвим бесмислен број 8.372 написан на улазу у мезарје. Толико је наводно било муслиманских жртава. Истина, они су наредних година дописали још неких десетак општина чији су ратници џихада такође ту покопани. Значи то није гробље само муслимана из Сребренице. Све такве и остале муслиманске и белосветске неистине требало је да елиминише и, још горе, озакони и претвори у истину Резолуција коју је Велика Британија покушала да протури кроз СБ ОУН. И та, вероватно последња, обмана је откривена и захваљујући пријатељским државама одбачена.

Па, ипак. Без обзира на остале околности разуман је и треба поздравити сваки чин помирења и стварања бољих међусобних односа између Срба и данас Бошњака не само у Сребреници или у том делу Подриња, већ у целини БиХ. Међутим, то није могуће док се из Меморијалног центра не изместе злочинци, шехиди, муџахедини и ратници џихада на неко друго мезарје изван територије РС, а овај простор употреби за гробље искључиво цивилних жртава Сребренице. Овај мој предлог је заснован на бројним и неспорним чињеницама. Годинама се чудим трпељивости владе и руководства РС који ништа не предузимају да се тај неприродан случај реши. То је нешто без сличног примера у свету. Само да подсетим – иако поређење није примерено – да су Јеверји највише, зна се, страдали у Немачкој, али Јад Вашем су подигли у Јерусалиму, Израелу, а не у Немачкој. Јермени су страдали у Турској, а у Јеревану су подигли споменик својим покојницима.

Излагање на Међународној научној конференцији о теми „Сребреница, стварност и манипулације“, Бањалука, 12-14. април 2019.