Институт за истраживање српских страдања у XX веку

Почетна страна arrow Починиоци arrow Орашје arrow Арсенић још био жив када су га војници ставили у врећу
НАЈМАЊЕ 7.432 Срба убијено је у Сарајеву од 1992. до 1995. године. Толиком броју жртава се знају имена и презимена, места рођења и смрти - и још 856 несталих. То нису коначане бројке.
 
AddThis Social Bookmark Button
 

Арсенић још био жив када су га војници ставили у врећу Штампај Пошаљи
Петак, 01 март 2019
САРАЈЕВО, 27. ФЕБРУАРА /СРНА/ - У наставку суђења десеторици оптужених за злочин над Србима у Орашју 1992. године, свједок Тужилаштва БиХ Нада Митровић рекла је да је од Пере Божића чула да је њен стриц Игњо Арсенић, са којим је био затворен у Доњој Махали, био страшно претучен и да је још био жив када су га војници Хрватског вијећа одбране /ХВО/ убацили у врећу.

Митровићева је рекла да је са мајком била у Брчком, а да су отац и стриц остали у Вучиловцу у којем су живјели Срби до његовог пада 12. децембра 1992. године.

Она је испричала да је сутрадан код њих дошао отац "сав блатњав и не баш при себи".

"Једва нам је испричао да је ту ноћ остао у селу да извуче брата, којег није нашао. Рекао нам је да је успут у Крешићима чуо да је стриц заробљен и да је добро, па смо се надали да ће се жив вратити", изјавила је Митровићева.

Она је рекла да су у априлу 1993. чули да стриц није жив, након чега је отац отишао у Шамац да преузме његово тијело које је, како им је рекао, било црно од удараца.

"Касније ми је Перо Божић, који је био са стрицем у заробљеништву, рекао да су сви затворени Срби били мучени, да стриц није био издржљив као остали и да је жив затворен у врећу", свједочила је Митровићева.

Свједок Тужилаштва Чедо Милошевић изјавио је да су га у мају 1992. ухапсили Марко Сенић и још петорица припадника ХВО-а док је био код пријатеља Шабана Косовца, те одвели у школу близу стадиона "Јединство" у Оџаку.

Ту су га, каже, тукли до несвијести, а када је дошао себи био је у фискултурној сали у којој се налазило око 500 заробљених Срба из Новог Града, Дубице и околних села.

Милошевић је рекао да је након три мјесеца пребачен у Нови Град, а убрзо у Босански Брод, гдје су га вјешали за ноге за кошаркашки обруч и "ненормално тукли". Одатле је са око 300, 400 Срба, пјешке одведен у куглану у Славонском Броду.

"Чим смо стигли, одмах су нас почели ударати. Исте ноћи, нас око 250-300 је одведено у основну школу у Доњој Махали, гдје ми је током јутарњег постројавања и прозивке, управник логора Пера Винцетић звани Коњ опсовао мајку и питао ме ко ми је дао тако лијепо име и презиме", испричао је он.

Милошевић се присјетио да је "низак човјек који је имао браду, који је био до Пере", чијег имена се не сјећа, одвео Микајла Шишарића и још једног младића, који се никада нису вратили.

Свједок је испричао да су заробљени Срби у Доњој Махали били изложени страшним мукама и малтретирањима. Извођења и батине, које су добијали и од "неких официра из Славонског Брода", били су уобичајени, свакодневни третмани, посебно за оне који су заробљени са оружјем.

"Сјећам се када су Пера Коњ и два официра из Славонског Брода толико претукли Радета Бијелића и неког Слободана, да су их војници буквално довукли у салу. Разлог за то је био што се нису добровољно пријавили да копају ровове", испричао је Милошевић.

Присјетио се и када је извјесна Елвира скинула панталоне заробљенику и ножем му испод кољена исјекла ноге. Онда га је натјерала да обује гумене чизме у које су мокрили други заробљеници и у које је она сипала чашу соли.

Милошевић је рекао да је размијењен у јануару 1993. године.

Седамдесеттрогодишњи свједок Стево Петровић рекао је да је 9. маја 1992. године са братом Ацом и још 36 мјештана из Букове Греде, одведен у Орашје и затворен у фискултурној сали основне школе.

"Поред мене је у логору био полубрат моје жене, Перо Гаврић. Исто вече када смо доведени, сви смо ишли на испитивање, па и Перо. Негдје око пола ноћи чули смо да је затворено купатило, а ујутро да се тамо Перо објесио, јер је током испитивања сазнао да је дан прије изгубио брата и сина. То није могао да издржи, ишчупао је каблове из зида и објесио се", свједочио је Петровић.

Он је додао да не зна ни како је настрадао и други полубрат његове жене, Мићо Гаврић, који је са око седам мјештана остао у Буковој Греди.

Свједок је рекао да је 13. августа 1992. пребачен у школу у Доњу Махалу, у којој је, не зна због чега, подлегао његов брат Ацо. Потврдио је да је ту подлегао и његов кум Саво Сарић, али да не зна шта се десило, јер је често ишао на линију да копа ровове и траншеје.

Он је додао да му за 14 мјесеци и 13 дана, колико је провео у том логору, нико никада није рекао зашто је затворен.

Са још 11 заробљених Срба, размијењен је 1. јула 1993. године.

За злочине у Орашју оптужени су генерал ХВО Ђуро Матузовић, Иво и Тадо Оршолић, Марко Доминковић, Јосо Недић, Марко Блажановић, Мато и Анто Живковић, те Стјепо Ђурић и Мирко Јурић.

Према оптужници, они су злочине починили као припадници командних структура ХВО-а, те војне и цивилне полиције у Орашју.

На терет им је стављено да су починили прогон српског становништва и то убиствима, затварањем, мучењем, силовањима и другим радњама.

Суђење се наставља у сриједу, 6. марта.


http://www.srna.rs/novosti/670471/arsenic-je-jos-bio-ziv-kada-su-ga-vojnici-hvo-ubacili-u-vrecu.htm



AddThis Social Bookmark Button
 
< Претходни   Следећи >