| Покушај исламизације Босне и Херцеговине |
|
|
| Четвртак, 12 јул 2007 | |||||
Страна 1 од 3
Миливоје Иванишевић
Покушај исламизације Босне и Херцеговине*
Веома се често, кад је реч о не тако давно минулом оружаном сукобу у Босни и Херцеговини, износе бројна, различита, пa и противречна, обележја, карактеристике или дефиниције, тог за све учеснике трагичног догађаја. По једним теоретичарима, политичарима и војницима, у сваком случају и учесницима, то је био класичан грађански рат, по другим братоубилачки, по трећим само и чисто одбрамбени, за неке од учесника ослободилачки, а за оне друге учеснике агресорски. На основу таквих опредељења праве се и разне комбинације и укрштања наведених термина и дефиниција. И свако образложење понуђене оцене, бар на први поглед, звучи логично и неспорно. Највише зависи од тога ко саопштава своје виђење и ко даје оцену и дефиницију. Свака од сукобљених страна, бар по властитом мишљењу и својим доказима, водила је праведан рат. Али, није реткост ни да се говори и о давно започетом и недовршеном верском рату између три доминантне конфесије. Да ли ту компоненту могу, и у коликој мери, да потврде протекла збивања у раздобљу 1992-1995. година? Одговор и доказе тек треба тражити у интердисциплинарним научним истраживањима до којих ће у наредним деценијама неминовно доћи.
Ми овом приликом саопштавамо само своје субјективно виђење евентуалне верске компоненте у отвореном муслиманском оружаном походу против српског становништва Босне и Херцеговине у наведеном раздобљу.
Увидом и анализом не малог броја данас доступних докумената и чињеница, од којих су неке тек последњих година дате у јавност, могу се уочити многи сада готово незаобилазни, елементи верске конфронтације. Добар део расположивог материјала упућује на закључак да се највећи део рата у Босни и Херцеговини одвијао у циљу остваривања идеја Алије Изетбеговића изнетих у његовој, на просторима некадашње Југославије познатој, својевремено осуђиваној, али и често цитираној „Исламској декларацији“. Тада јавно саопштена намера и жеља да исламизује Босну и Херцеговину и створи чисто муслиманску државу у тој југословенској републици, постала је током рата у исламским државама јавна, а од Запада у почетку рата скривана, основна идеја у свим његовим потоњим политичким и војним подухватима. Али, да би направио државу по свом виђењу требало је пре свега и по сваку цену створити реалне услове за излазак Босне и Херцеговине из комунистичке и хришћанске југословенске заједнице и обезбедити њену самосталност и међународно признање. Зато је основна оријентација Алије Изетбеговића и његових најближих сарадника, превасходно верског, али и политичког и војног руководства, морала да буде, и била је, једноставна и прагматична. (У тој намери крије се главни разлог што Изетбеговић није пристао ни на веома ласкаву понуду да буде први председавајући нове, треће, Југославије коју би сачињавали БиХ, Макединија, Црна Гора и Србија.) Следећи проблем с којим се суочио је велики број немуслимана, Срба и Хрвата, два хришћанска, истина често сукобљена, народа који би, ако остане затечено стање, чинили више од половине укупног становништва нове државе. Обезбеђење међународног признања, а тиме и самосталности, захваљујући спољном фактору неочекивано је и релативно брзо и успешно решено.
Међутим, кад је реч о Србима и Хрватима у БиХ проблем је био знатно сложенији. Од те две хришћанске заједнице у БиХ, знатно већу и по много чему знатно опаснију скупину чинили су Срби (око 1.370.000 становника) и прво је, по том виђењу нужног радикалног коначног решења, требало њих савладати и потчинити. После тога следио би знатно лакши посао обрачуна са Хрватима (око 756.000 становника). Потом би се и ислам, у лику нове самосталне и међународно признате државе Босне и Херцеговине, могао легално вратити на просторе бивше Југославије, а тиме и на Балкан и у Европу.
У време пре стицања самосталности у веома различитим настојањима да се обезбеди међународна дипломатска и политичка подршка господин Алија Изетбеговић је немачком канцелару Хелмуту Колу обећао да ће придобити најмање милион поданика муслиманске вере из Немачке да пређу у БиХ. Први предуслов је самостална држава Босна и Херцеговина. Можда је ово обећање било пресудно за даље немачко понашање које су потом следиле и остале западноевропске државе. У тек започетом оружаном походу против Срба у пролеће 1992. године посебно је муслиманима била корисна сарадња са Хрватима. Поред вишеструке војне и политичке подршке од стране локалних босанско-херцеговачких Хрвата пред светом је остао прикривени главни мотив муслиманских тек започетих оружаних подухвата и акција. Међутим, с обзиром на различиту верску припадност, а тиме и на различите интересе у Босни и Херцеговини, тај у суштини неприродан савез није могао дуго да траје. После само неколико месеци оружане сарадње и савезништва у походу против Срба почеле су жестоке и немилосрдне међусобне борбе у крајевима у којима су Хрвати и муслимани чинили релативну већину и у општинама у којима је после бројних злочина и убистава извршен изгон српског становништва, а то се пре свега односи на један део Херцеговине, Посавину, средњу Босну... Муслимани су прекинули дотадашње политичко и војно пријатељство и оружјем кренули у искрено непријатељство против својих савезника Хрвата. И пре тога се видело да све што је хришћанско у БиХ - од обичних верских симбола и реликвија, нпр. у накиту до историјских и културних здања, па чак и назива улица, предузећа и установа - било сметња муслиманима и њиховом руководству. Они су са подједнаком жестином кренули у разарање и српских и хрватских верских објеката, поготово цркава и гробаља. Мењали су називе улица, предузећа и установа. Њихови војници носили су „хоџине записе“ и талисмане који треба да их штите од урока, крста и хришћанских душмана. Сва литература намењена војсци, велики број наслова са огромним тиражом, много тога и на арапском језику, била је искључиво верског садржаја. Слично је било и са дневном и периодичном штампом и емисијама на електронским медијима. Међутим, ни Срби ни Хрвати у том погледу нису хтели да им остану дужни. Тамо где је била хришћанска, свеједно српска или хрватска, војна или цивилна, власт веома брзо нестало је прво џамија, а потом не само џамија већ и осталих исламских објеката и обележја.
У остваривању својих намера муслимани Босне и Херцеговине и не само они, већ и остали муслимани на просторима бивше Југославије, имали су свесрдну и обилату подршку већине исламских држава, посебно Саудијске Арабије, Ирана, Малезије и Турске. То је била вишестрана подршка, од политичке и дипломатске, оствариване пре свега у оквиру ОУН и осталих међународних организација, до непосредне билатералне и конкретне материјалне, финансијске, војне, техничке и хуманитарне. Не обраћајући посебну пажњу и не увиђајући о чему се заправо ради, тим активностима су се придружиле и многе западноевропске и хришћанске државе, а поготово Америка. Насушна потреба Сједињених Држава да нађе простор на коме ће компензовати своје непријатељство и сталне сукобе са многим исламским државама дошла је до пуног изражаја на просторима бивше Југославије.
Показало се да је Босна и Херцеговина (наредних година то ће постати и Косово и Метохија у Србији) погодан полигон за демонстрацију другачије америчке политике и њен неприкривен доказ да са многим државама у Африци и Азији није у сукобу због ислама... Последице тих околности прерасле су готово у свакодневно лобирање у угледним америчким институцијама за муслимане БиХ и уз то и све обилније сливање новца, оружја, логистичке опреме и америчких војних саветника. То је било време доласка и страних ратника, муџахедина или светих бораца за веру, из безмало свих исламских држава. Помоћ САД и НАТО пакта тим ратницима постала је видљива већ првих месеци сукоба. Од САД и осталих земаља НАТО савеза борцима за ислам испоручивани су контејнери војне опреме, хране и лекова... Само за шест месеци 1993. муслиманима Сребренице испоручено је ваздушним путем 1900 тона најразноврсније опреме. Многи су носили одећу са ознакама тог савеза. (У једном од извештаја „Вашингтон поста“ послатом директно из Сребренице, 16. фебруара 1994. поред осталог пише: “Излежавајући се на удобном каучу, обучен од главе до пете у маскирну униформу, са грбом Армије САД поносно пришивеним преко срца... командант Орић је најжешћи момак у овом муслиманском граду...“) Тешко је и данас поверовати да добар део наоружања и остале војне опреме, технике и муниције, није потицао из америчких и НАТО магацина. |
|||||
| < Претходни | Следећи > |
|---|
