| Најмлађи логораш - двомесечна девојчица |
|
|
| Субота, 30 јун 2007 | |
|
Глас јавности
30. јун НА ДАНАШЊИ ДАН Злочини над Србима у БиХ и Хрватској Најмлађи логораш - двомесечна девојчица Рашчани, једино, за локалне услове, од нешто већих српских села у општини Дувно (Срба 102, Југословена 1), претворено је још почетком оружаних сукоба у својеврсан логорски комплекс за многа лица српске националности. Најмлађи затвореник је била Вања (Перо) Савић, беба рођена априла 1992, а најстарији Данко Зечевић, рођен у 19. веку.
Логор су држале хрватске војне и полицијске власти. Процењује се да је ту било, поред мештана из самог села Рашчани, још око 400 лица српске националности из других насеља, од тога 75 деце до 18 година. Изложени дуготрајном, сталном и најразноврснијем физичком злостављању, живот су изгубили многи мештани Рашчана и затвореници који су доведени из суседних места.
Напори разних домаћих и међународних хуманитарних организација да се логор распусти делимично су уродили плодом тек након више од годину дана, 29. јуна 1993. Тада су пуштена на слободу 242 логораша српске националности. Остали затвореници су у међувремену премештени у друге концентрационе логоре на територији Хрватске (Задар, Сплит, и др), али знатан број њих још увек је остао у Рашћанима. Судбина и време страдања многих жртава и данас су непознати. Непосредни егзекутори логораша су полицијски органи, чувари, иследници и војници припадници ХВО и Армије БиХ. По укидању логора, Рашћани су и етнички очишћени од српског становништва. Српска имовина је опљачкана, спаљена и разорена. Спаљена је и српска православна црква Ваведење Пресвете Богородице из деветнаестог века. Жртве: 1) Рајко Вуковић, 1930; 2) Јово Драшко, 1914; 3) Илија Милисав, 1934; 4) Томо Билановић, 1931; 5) Мијо Билановић, 1910; 6) Љубо Каран, 1905; 7) Митар Каран, 1908; 8) Петра Каран, 1914; 9) Босиљка Милисав, 1902; 10) Гавро Бојанић, 1914; 11) Душан Боровић-Дука; 12) Милорад (Богољуб) Андријашевић, 1958; 13) Мирко Зечевић, 1950; 14) Ратко Кос, 1948; 15) Бошко Кос, 1950; 16) Јока Билановић, 1910; 17) Слободан (Симо) Каран, 1959; 18) Зорка Каран, 1905; 19) Мишко Мишковић, 1911; 20) Симо (Лука) Милисав, 1954; 21) Гавро (Нико) Бојанић, 1914. и његова супруга 22) Ружа Бојанић; 23) Марко Дувњак; 24) Душко Савановић; 25) Цвијо Поповић. Станић Ријека, велико муслиманско село са доста малом, трајно присутном српском заједницом у неколико малих заселака (Срба 164, муслимана 1.543, Хрвата 14, Југословена 40, осталих 44) у општини Добој. У селу се од почетка ратних збивања налазио логор за Србе. Имена већине страдалих у овом логору још су непозната. Позната су једино имена заробљених бранилаца српског села Липац, који су масакрирани на најсуровији начин и чија су тела после два месеца предата органима цивилних и војних власти РС. Покретна имовина, стамбени и привредни објекти избеглих мештана српске националности опљачкани су, разорени и спаљени. Жртве: 1) Слободан (Димитрије) Божић, 1944; 2) Велинко (Војислав) Ивковић, 1973; 3) Жељко (Владан) Јовић, 1971; 4) Иван (Анто) Јоксић, 1941; 5) Душко (Милан) Петровић, 1962; 6) Зоран (Јовица) Тодић, 1966; 7) Славенко (Петар) Тодић, 1965. |
| < Претходни | Следећи > |
|---|
