Институт за истраживање српских страдања у XX веку

Почетна страна arrow Досије општина arrow Рат 1992-1995. г. arrow Братунац arrow Жртве општине Братунац
НАЈМАЊЕ 7.432 Срба убијено је у Сарајеву од 1992. до 1995. године. Толиком броју жртава се знају имена и презимена, места рођења и смрти - и још 856 несталих. То нису коначане бројке.
 
AddThis Social Bookmark Button
 

Исповест повратнице из Сирије: Живот без живота Штампај Пошаљи
Понедељак, 19 новембар 2018
Извор: Н1 | Н1 Сарајево | 17.11.2018.

У протеклим годинама десетине мушкараца - држављана Босне и Херцеговине и земаља из региона прикључили су се терористичким организацијама и ратовали у Сирији и Ираку. Са њима или за њима одлазиле су и њихове супруге, будуће супруге, читаве породице. Неке су остале удовице. Ретке су се из Сирије вратиле у Босну и Херцеговину.

Н1 доноси исповест жене – повратнице из Сирије, супруге борца Ал-Нусра Фронта, који се сматра огранком терористичке организације Ал-Каида.

Саговорница Н1 држављанка је Босне и Херцеговине. Једна је од ретких жена која је побегла из ратног сиријског вихора. Отишла је у тајности. Према властитој тврдњи – без присиле. Ислам је прихватила неколико година пре одласка у Сирију. Тамо је боравила годину дана. Из Турске у Сирију стиже илегално. Посредници су за то платили две хиљаде евра. По доласку ступа у шеријатски брак са држављанином једне од земаља региона, борцем Ал-Нусра Фронта, огранка терористичке организације Ал-Каида. Она је прва жена која је пред камером одлучила да сведочи о ономе што је доживела.

Н1: Опишите нам живот у том месту?

"Ратна ситуација и ратно стање. Што се тиче свакодневног живота мало је другачије од рата који смо проживели овде у Босни. Хране има, воде има, ако имате новац све можете купити. Није вам ништа недостижно. У свему томе најгоре је било гранатирање. То је нешто што се дефинитивно не може поредити ни са чим другим. То је најгора слика Сирије."

Н1:Од чега сте страховали?

"Искрено, највећи страх ми је био да ће да падне граната и да ћу остати затрпана негде под рушевинама, пошто сам виђала такве људе. Или да ћу остати жива и гушити се - тако да ме нико неће наћи - или да ћу остати без руке и ноге. Нисам се плашила смрти, колико сам се плашила тог стања."

Н1:Виђали сте мртве и рањене под рушевинама. Враћају ли Вам се те слике?

"Виђала сам. Враћају се, итекако. Поготово - враћају ми се слике деце и често сам на улици могла да видим дете без ноге и руке, мало дете. Свашта би ми прошло кроз главу. Размишљала бих какава ће његова будућност бити и шта је све могло бити са тим дететом само да није таква ситуација."

Непосредно по доласку у Сирију, под траумама, саговорница Н1 почиње да размишља о бегу. У новембру 2017. успиева да побегбне. Илегалним путевима, за 600 долара. Трудна прескаче зид од око пет метара да би се домогла Турске. Тада је ухапшена и оптужена за тероризам. Након три затворска месеца турски суд је ослобађа оптужби за припадност терористичкој организацији.

"Ја лично имам контакт са две жене које су остале на територији тзв. Исламске државе. Оне се одавно желе вратити. Покушавају, али немају начина и немају новца за то. Траже помоћ на све стране. Само што ја имам осећај да су те жене заборављене од стране ове државе, као да не постоје, као да су избрисане самим тим што су отишле тамо. Међутим, то су жене мајке, жене које имају тамо децу и које су оставиле своју децу овдје, које пате за том децом и које се надају повратку."

Н1:Вероватно сте чули и за жене које су у камповима?

"Да јесам, чула сам и за њих. Могу само претпоставити како им је тамо. Оно што сам ја видела и како је мени било је ништа наспрам оног како оне живе тамо, ако се то може назвати животом. И како њихова деца одрастају и чиме се хране. То нико не заслужује, поготово не те жене које имају своју државу која је уређена и има простора за све, па мислим да би се могло позабави тим животима јер су то ипак наше грађанке и заслужују да се врате својој кући. Какве год биле, отишле јесу. И ја сам отишла, пружила ми се прилика да се вратим, ја се само надам да ће се и њима пружити прилика да дођу својим кућама и да живе нормалним животом. И знам, по себи знам, те жене кад би дошле овде, да би то била њихова задња шанса за тај неки нормалан живот. Знам њихова стања тамо, знам њихову свакодневицу, знам да често пожеле да нису живе уопште. Такав им је живот тренутно. Тако да, ја се само надам да ће се нешто радити по том питању. Ако ништа, постоје начини да се барем покуша."

Након пресуде, са дететом рођеним у тешким затворским условима - враћа се у Босну и Херцеговину. Има исту жељу за све друге жене сличних судбина.


http://rs.n1info.com/a436690/Svet/Region/Ispovest-povratnice-iz-Sirije.html






AddThis Social Bookmark Button
 
< Претходни   Следећи >