Институт за истраживање српских страдања у XX веку

Почетна страна arrow Досије општина arrow Рат 1992-1995. г. arrow Трново
НАЈМАЊЕ 7.432 Срба убијено је у Сарајеву од 1992. до 1995. године. Толиком броју жртава се знају имена и презимена, места рођења и смрти - и још 856 несталих. То нису коначане бројке.
 
AddThis Social Bookmark Button
 

Заробљени Срби били живи штит Штампај Пошаљи
Уторак, 19 јун 2007
Глас јавности
19. јун


НА ДАНАШЊИ ДАН: Злочини над Србима у БиХ и Хрватској

Заробљени Срби били живи штит


Поводом 15 година од страдања Срба, стављамо на располагање документацију о лицима српске националности која су убијена у масовним покољима јуна 1992. Позивамо читаоце да помогну у откривању злочина и допуни података које саопштавамо и комплетирању документације Центра за истраживање злочина над српским народом. Ниједан од ових злочина учињених над Србима у Босни и Хрватској до данас није процесуиран нити у Хагу, нити пред судовима БиХ


Рогатица, градско насеље, односно центар истоимене општине. Координираном акцијом из више муслиманских села и суседних општина (Вишеград, Горажде, Чајниче) припадници оружаних формација Армије БиХ 19. јуна 1992. извршили су масован напад на град и околна српска села. У том походу убијено је више Срба, још више њих повређено је и протерано из својих села и кућа. Покретна имовина је опљачкана, а остало у доброј мери спаљено и разорено. Оскрнављени су и разорени многи српски верски објекти, поготово на сеоском подручју. Надгробни споменици на српским гробљима поломљени.


Жртве: 1) Мирослав (Љубо) Јовичић, 1958; 2) Милорад (Милија) Лошић, 1954; 3) Саво (Ристо) Лошић, 1965; 4) Милан (Миломир) Марјановић, 1959; 5) Ненад (Витомир) Миличевић, 1963; 6) Добрислав (Дојчило) Миличевић, 1960; 7) Витомир (Борисав) Нешковић, 1952; 8) Томислав (Весо) Рајак, 1958; 9) Славиша (Десимир) Самарџија, 1971; 10) Божидар (Васо) Симсија, 1935; 11) Милован (Перо) Стјепановић, 1955.

Дервента, логор у бившој војној касарни Рабић из кога су, за време муслиманско-хрватске окупације, затворени Срби овог краја присилно одвођени или коришћени као живи штит у оружаним акцијима против Срба или на копање ровова и осталих утврђења за потребе Армије БиХ. Дана 19. јуна 1992. неколико затвореника је успело у току копања траншеја да измакне контроли стражара. Они су побегли и дочепали се слободе. Истог дана после откривања бекства, у знак опомене осталим затвореницима, али и одмазде, логорске власти недалеко од бивше касарне на месту Модран - Томасово брдо, локалитету званом Споменик, стрељале су осам затвореника. У овом случају реч је о злочину према затвореним лицима.

Жртве: 1) Милорад (Милош) Гуњевић, 1959. из Дервенте; 2) Миро (Петар) Јовичић, 1965. из Кулина-Дервента; 3) Ненад (Илија) Панзаловић, 1955. из Доње Церине; 4) Раде (Стојко) Бокур, 1942. и његов син 5) Жељко (Раде) Бокур, 1962; 6) Саво (Вид) Павловић, 1956. из Чардака-Дервента; 7) Вујадин (Радивоје) Љубојевић, 1963; 8) Драган (Здравко) Грбић, 1970.

Хумилишани, или Потоци у веома замашној акцији етничког чишћења овог дела Херцеговине, односно долине Неретве, Мостара и његове околине, од српског становништва нападнут је српски део Хумилишана, једно од највећих села у мостарској општини са веома сложеном структуром становништва (Срба 670, Хрвата 199, муслимана 890, Југословена 7, осталих 11).

Напад и окупацију српског дела села 19. и 20. јуна 1992. су заједнички и благовремено организовали, предводили и непосредно извели припадници муслиманских оружаних формација изниклих из некада илегалне Патриотске лиге народа (ПЛН), удружене хрватско-муслиманске јединице познате као Хрватске одбранбедне снаге (ХОС) и хрватске формације Збора народне гарде (ЗНГ). У време напада то су и званично биле оружане формације Армије БиХ. Тога дана убијено је неколико мештана српске националности, а остали су постали таоци и подрвгнути суровом режиму окупације: пљачки, затворима, концетрационим логорима, злостављању свих врста. Поново су за Србе оживела трагична искуства из времена некадашње Павелићеве Независне Државе Хрватске.

Хрватско-муслиманска политичка и војна спрега увек је, кад јој се пружи прилика, знала да бесни над свим што је српско и православно. Сметали су им села, гробља, цркве и манастири, културна добра, а понајвише људи. То се и овом приликом показало.

Жртве: 1) Велимир (Павле) Бојанић, 1955; 2) Милан (Драгутин) Бојанић, 1956; 3) Жарко (Славко) Вукосав, 1958; 4) Славко (Ћетко) Вукосав-Дука, 1934.

Сутра: Злочини који су се догодили 20. јуна 1992. године




AddThis Social Bookmark Button
 
< Претходни   Следећи >