Институт за истраживање српских страдања у XX веку

Почетна страна arrow На данашњи дан arrow Преживеле Србе водили у логоре
НАЈМАЊЕ 7.432 Срба убијено је у Сарајеву од 1992. до 1995. године. Толиком броју жртава се знају имена и презимена, места рођења и смрти - и још 856 несталих. То нису коначане бројке.
 
AddThis Social Bookmark Button
 

Преживеле Србе водили у логоре Штампај Пошаљи
Недеља, 10 јун 2007
Глас јавности
10. јун

НА ДАНАШЊИ ДАН : Злочини над Србима у БиХ и Хрватској

Преживеле Србе водили у логоре


Поводом 15 година од страдања Срба, стављамо на располагање документацију о лицима српске националности која су убијена у масовним покољима јуна 1992. Позивамо читаоце да помогну у откривању злочина и допуни података које саопштавамо и комплетирању документације Центра за истраживање злочина над српским народом

Чемерно (oпштина Илијаш - Сарајево). Најжешћи напад на ово мало и доста изоловано српско планинско село (Срба 13) - које је од почетка ратних дејстава било мета честих насртаја и гранатирања муслимана из Сарајева - припадници Армије БиХ, извршили су 10. јуна 1992. Том приликом страдали су безмало сви становници овог села, као и њихови браниоци, од којих су многи дошли добровољно да помогну малобројну одбрану српског становништва Чемерног. Као и у осталим муслиманским нападима на српска села, све у селу је опљачкано, однето у Сарајево и околна муслиманска села, а што се није могло понети, то је попаљено и разорено. Поред тридесет убијених мештана и добровољаца који су покушали да их одбране, све лица српске националности, још више њих је лакше и теже рањено или спроведено у позната мучилишта, злогласне сарајевске логоре за Србе.

Жртве: 1) Милош (Аћим) Буњевац 1955, његова мајка 2) Миросава (Ристо) БуњевацЧемерно - ексхумација српских жртава 1926. брат 3) Ранко (Аћим) Буњевац, 1961 и Милошева супруга 4) Славојка (Никола) Буњевац, 1957. потом 5) Ђорђо (Јован) Буњевац 1936, супруга 6) Ковиљка (Лазар) Буњевац, 1937. и њихов син 7) Горан (Ђорђе) Буњевац 1965; 8) Рајко (Јован) Буњевац, 1952; 9) Новко (Неђо) Ћетковић, 1912; 10) Спасенија Дамјановић-Таса, 1935. и њене две кћерке 11) Ранка (Милан) Дамјановић, 1963. и 12) Јадранка (Милан) Дамјановић, 1960; 13) Стака (Млађен) Дамјановић, 1935. и њен син 14) Здравко (Вукашин) Дамјановић, 1965; 15) Манојло (Боривоје) Ђука, 1971; 16) Гојко (Ново) Ћурђић, 1958; 17) Мирослав (Самојко) Јанковић-Миро, 1966; 18) Сретен (Томислав) Јанковић, 1964; 19) Радомир (Радован) Јевтић, 1957; 20) Светозар-Триша (Михајло) Капетановић, 1941; 21) Љубиша (Радоје) Лазендић, 1971; 22) Милован (Милош) Малешевић, 1963; 23) Жарко (Душан) Малешевић, 1959; 24) Недељко (Слободан) Мићић-Ненад, 1968; 25) Станоје (Јован) Мирковић, 1968; 26) Миро (Милан) Пантић, 1969; 27) Стана (Симо) Рашевић, 1926; 28) Милинко (Ристо) Трифковић, 1933. његова жена 29) Јања (Милан) Трифковић, 1941. и њихов син 30) Рајко (Милинко) Трифковић, 1979.

Рупово Брдо, село у oпштини Власеница са убедљивом српском већином (осам муслимана, један Југословен и 116 Срба), у коме се налазе и засеоци Жугићи, Глигори и Милинковићи, удаљено око 20 км од Милића, страдало је у раним јутарњим часовима 10. јуна 1992. Напад на село Рупово Брдо извршиле су веома бројне локалне муслиманске оружане формације са ширег подручја Церске, Сребренице, Коњевић Поља, Касабе и околних муслиманских насеља, сврстани у јединице Армије БиХ. Приликом напада убијено је више мештана који нису успели да се склоне пред нападачима. Остали становници Рупова Брда избегли су у Милиће и околна српска села општине Власеница. Њихова имовина опљачкана је и однета у муслиманска села или спаљена и разорена. Том приликом спаљено је најмање 25 српских кућа, још више помоћних приватних зграда, као и објеката друштвеног стандарда: основна школа, задружни дом, просторије месне заједнице, продавница, радионица и управна зграда ДП "Бирач".

Жртве: 1) Војислав (Максим) Милинковић, 1938. и његова супруга 2) Мирјана (Гојко) Милинковић, 1939, брачни пар чији су посмртни остаци нађени угљенисани у властитој кући; 3) Реља (Маринко) Милинковић, 1942; 4) Радоје (Петар) Милинковић, 1952; 5) Владо (Видо) Милинковић, 1948; 6) Ковиљка (Митар) Жугић, 1922; 7) Комљен (Милош) Жугић, 1925. и његов син 8) Трифко (Комљен) Жугић, 1954. Приликом напада знатан број мештана повређен претежно ватреним оружјем.

Ситник, мало, сиромашно и етнички чисто српско херцеговачко село (свега 30 становника) у oпштини Коњиц. Напад на Ситник извршили су 10. јуна 1992. наоружани припадници Армије БиХ, муслимански и хрватски добровољци регрутовани са овог подручја. Приликом напада и заузимања села убијено шест цивила, углавном старијих особа, мештана српске националности. Остали похватани Срби, без обзира на пол или узраст, принудно су одведени у сабирне центре, уствари концентрационе логоре. Њихову имовину до које су дошли, нападачи су опљачкали и однели у своја села, а што нису могли однети разорили су и попалили. И ово српско село је после напада Армије БиХ остало етнички очишћено од српског становништва и пусто. Разорена је и новоподигнута српска црква освештана 1973.

Жртве: 1) Мићо (Митар) Јањић, 1906; 2) Љубица (Радослав) Цуца, 1936; 3) Ђурђа Самарџић, 1930; 4) Сава (Трипо) Јањић, 1910; 5) Даница (Стево) Ђогић, 1930; 6) Савка (Трипо) Ђогић.




AddThis Social Bookmark Button
 
< Претходни   Следећи >