| Убијали немоћне |
|
|
| Понедељак, 11 јун 2007 | |
|
Глас јавности
11. јун НА ДАНАШЊИ ДАН Злочини над Србима у БиХ и Хрватској Убијали немоћне Поводом 15 година од страдања Срба, стављамо на располагање документацију о лицима српске националности која су убијена у масовним покољима јуна 1992. Позивамо читаоце да помогну у откривању злочина и допуни података које саопштавамо и комплетирању документације Центра за истраживање злочина над српским народом Припремио: Миливоје Иванишевић Бијела, вишенационално и велико посавско село у општини Брчко (Хрвата 1714, муслимана 5, Срба 741). Српски део села нападнут је 11. јуна 1992. у два наврата. Прво у 11.30 и поново послеподне око 17 часова. Оба напада извршиле су хрватско-муслиманске оружане формације од којих је један део на ово подручје пристигао из Републике Хрватске, а други део је регрутован од локалног хрватског и муслиманског становништва, чланова ХДЗ и СДА. Реч је о удруженим снагама регуларних јединица Републике Хрватске и промуслиманске Армије БиХ. Од хрватских јединица напад на Бијелу је извршила у Посавини позната 108. брчанска бригада.
Већина мештана српске националности успела је да се благовремено склони у суседна српска села, али то нису успеле и све старије и болесне особе које су се затекле у селу и због тога постале жртве овог напада. Убијено је, углавном на суров начин, пет лица српске националности, а њих десетак рањено ватреним оружјем. После пљачке стоке, покућства и остале покретне имовине, запаљено је и уништено више од 40 српских кућа и још више помоћних објеката. Оскрнављена је и срушена српска православна црква, као и мост на реци Тињи.
Жртве: 1) Душан (Стево) Лукић, 1926; 2) Веселин (Петар) Лукић, 1938; 3) Милан (Јаков) Секулић, 1958; 4) Мара (Лазар) Секулић, 1925; 5) Јованка (Марко) Мичић, 1932. У Чемерном је јуче обележена петнаеста годишњица страдања 30 српских цивила, који су 10. јуна 1992. године погинули у овом месту код Сарајева. Председница Републичког одбора Удружења породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила РС Мирјана Симанић рекла је да су породице настрадалих јуче први пут посетили Чемерно и одали почаст најмилијима. Највећи број преживелих из Чемерног, након протеривања наставио је да живи у Зворнику, због чега је прекјуче организован парастос у том граду. Један од ретких Срба који су преживели напад на Чемерно Петар Рашевић, иначе тешко оболео од последица злочина који је преживео, са болом у гласу присећа се у разговору за Сину тог кобног дана. “ ” ВОЂЕ НАПАДА ЕНЕС ДУРАК И МИРСО БЕШЛИЈА — Налог за напад на Чемерно издао је бивши официр ЈНА Јусуф Мушинбеговић, а учествовале су јединице Територијалне одбране Брезе и Какња. Познати предводници су Енес Дурак и Мирсо Бешлија звани Шумар из Корита. У нападу су учествовали углавном муслимани и Хрвати из Какња, Брезе, Корита и Махмутовића ријеке, ранији милиционер из Вогошће Салкић, син Авде Махмутовића, Џамил Алић из Брезе, Карло Барић из Насића, Стјепан Барић из Соколовића, Енвер Бека из Брезе, Ферид Бешлија из Корита, Муса и Нусрет Бешлија из Корита, Суљо Бешлија, Марко Цвјетковић из Орахова, Нијаз Чабаравдић из Ханџар дивизије, Муамер Фрљај из Брезе, Паво и Стипо Иванић, Гојко Ивић из Насића, браћа Симо и Стјепан Павловић, извјесни Зоран, Хасан Селимовић из Корита, Сенад Секира из Папратина Какањ, Теуфик Турудија Туфо командир какањске маневарске јединице, Елведеих Велић и Жељко Видовић из Љубине код Илијаша. — С. П. (Сина) - Не могу никад заборавити како је било. Сви су моји ту били, али тешко је причати о томе. У пола шест сам устао јер сам радио у кухињи. Напад је почео и муслимани су са свих страна ударили и 30 наших је погинуло. Да су бар погинули од пушке, већ су измасакрирали људе, а највише Здравку Дамјановића, Горана Буњевца и Миру Пантића да се није могло ни познати шта су урадили са њима. Ја сам преживео, јер сам се сакрио у земуницу, под шталу коју су после запалили. - Видео сам када су из штале, у којој су се сакриле, извели две сестре. Ту су их силовали, мучили и измасакрирали. Напад није био ничим изазван, старији људи нису могли ни бежати, а нису се ни надали да то могу урадити комшије из суседних муслиманских села Корита, Мамутовића реке и Орахова - са сузама у очима прича Рашевић, поново преживљавајући онај страшни дан пре 15 година. Преживела је и Бранка Тривковић, којој су погинули отац, мајка и млађи брат, док је други остао инвалид у колицима. Ножу је избегао и Млађо Дамјановић, коме су погинуле две сестре и мајка. Породице преживелих огорчене су због тога што ни 15 година после злочина није покренут поступак против оних који су свесно и плански, са наредбом претпостављених, кренули да убију становнике и село сравне са земљом, о чему постоји обимна документација, као и неколико сведока од којих је један припадник Армије БиХ. Родбина истиче да се "злочинци понашају као да се на Чемерну није десио злочин, јер раде у државним органима, отварају приватне фирме и ресторане, а као награду за масакр добили су највиша војна признања. Како је место припало Федерацији БиХ, ништа није обновљено и у ово село Срби се неће вратити. Повратка у Чемерно и Илијаш нема, јер нема ни донација за обнову уништене имовине, а ризик представља и посета гробљима и црквама, чије је рушење настављено и после рата. |
| < Претходни | Следећи > |
|---|
