Институт за истраживање српских страдања у XX веку

В. Н. | 03. децембар 2017. 20:02

О прикривању страдања српског живља током последњег рата у БиХ. Међународна пракса је да државе броје убијене припаднике свог народа

ПРОШЛЕ седмице у неколико ТВ емисија о пресуди генералу Ратку Младићу учесници у тумачењу рата у БиХ, српски адвокати, новинари и разни аналитичари, веома често су се позивали на податке Информативно-документационог центра из Сарајева, потписане од директора Мирсада Токаче. То само по себи завређује пажњу, али и отвара питање шта о тим подацима знају они који се на њих позивају. Већ сама чињеница да је један од промотера, и финансијера, била госпођа Наташа Кандић, завређује сумњу бар у објективност. Поред ње, ту су проф. Омер Ибрахимагић и велечасни проф. на Фрањевачкој теологији у Сарајеву Иван Шарчевић. Подацима овог Центра служе се, не случајно, демографски експерти Хашког трибунала Пољакиња Ева Табо и Норвежанин Хелге Брунборг.

МЕЂУТИМ, већ на првом кораку откривен је прави смисао њиховог деловања и учињено је нешто до тада у свету незамисливо, нехумано и осветољубиво. То је пописивање српских жртава, односно жртава нације са којом су пописивачи били у оружаном сукобу. Уобичајено је да свака сукобљена страна, држава или нација, пописује властите жртве, и то је једини прихватљив и међународно верификован податак. Толико нечастан попис као овај у БиХ у свету није забележен. Нису Американци пописивали јапанске жртве иако су их окупирали, ни Руси немачке.

Како би тако нешто поднео јеврејски народ и да ли би се Немци прихватили и усудили да попишу јеврејскe жртвe у Берлину? Муслимани БиХ, као да су ван нормалног света, то су годинама чинили и тако направили "Босанску књигу мртвих".

Пре него што погледамо њихове резултате, морамо подсетити да се истим пословима још од почетка рата у БиХ бавио и београдски Центар за истраживање злочина над српским народом, а од 2008. године Институт за истраживање српских страдања у ХХ веку. Међутим, предмет њиховог истраживања су биле искључиво жртве властитог народа. То су данас једини поуздани подаци о жртвама српске националности у Босни и Херцеговини.

Према поменутој "Босанској књизи мртвих" у БиХ је регистровано укупно 95.940 жртава. По истој публикацији, у БиХ је страдало свега 24.953 Срба. Тиме су српски губици који износе укупно 31.010 особа умањени за више од 20 процената или за 6.057 покојника. Српски људски губици чине 32,3 процента од укупног броја страдалих у БиХ.

ТЕ РАЗЛИКЕ су посебно изражене у случају Сарајева. У том граду су у раздобљу 1992-1995. година евидентирана 7.432 убијена човека српске националности. У муслиманској евиденцији уписано је само 3.573 српских покојника. По њима, страдале су свега 443 жене српске националности, а тај град је највећа гробница Српкиња. И број од 1.244 страдале Српкиње готово троструко је већи од муслиманске евиденције и нигде у БиХ није регистрован толики број жена у односу на укупан број страдалих.

За крај нам остаје да поменемо можда и најважнију, монструозно прикривену обману која, по оснивачима овог Центра и муслиманском руководству, може и треба да отклони оптужбе о њиховим злочинима над српским становништвом у БиХ. То су места страдања српских жртава. По Мирсаду Токачи и његовој "Босанској књизи мртвих", две трећине Срба је страдало у општинама које се налазе у Републици Српској и, нормално, сами су Срби за то криви. У више од 2.000 насеља нема више Срба иако су евидентирани приликом пописа становништва уочи почетка рата 1991. године. По тој логици, може нас очекивати и тужба за геноцид почињен над властитим народом.



http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/dosije/aktuelno.292.html:699085-Milivoje-Ivanisevic-Srpske-zrtve-nestanu-kad-ih-zlocinci-popisuju